SRB ENG

Omiljeni domaći: Stefan Malešević // Omiljenih 5-6-7

24. maj 2020. | Autor: Zoran Janković




Nakon zapaženog dokumentarca „Gora“, Stefan Malešević je debitovao i na planu celovečernjeg igranog filma – ostvarenjem „Mamonga“, prikazanom na festivalima u Karlovi Varima, Marakeš, New Horizons (u Poljskoj), a krajem zime za nama i na FEST-u. Malešević uveliko sprema našto novo, a udarnički se potrudio oko našeg izazova i odabira omiljenih mu ovdašnjih filmova. Pročitajte šta nam je „rekao“:

-Mada je lako diskreditovati bilo kakav pokušaj pravljenja top-lista u umetnosti kao konceptualno pogrešan, prihvatio sam ovaj poziv prvenstveno zato što mislim da postoje filmovi na koje je uvek dobro skrenuti dodatnu pažnju.

Pre nego što pređemo na stvar moram da napomenem, koliko god bilo opšte mesto, da mi je bilo prilično teško da napravim izbor omiljenih domaćih filmova, ne zato što ih ima previše, nego zato što su oni malobrojni u užem izboru toliko raznorodni da nisam u stanju da pronađem nikakav smislen aršin za upoređivanje.

Na kraju sam rešio da iz finalnog izbora isključim meni veoma drage filmove, kao što su Otac na službenom putu Emira Kusturice ili Biće skoro propast sveta Aleksandra Petrovića, prosto zato što se o njima već dovoljno pisalo.

Izbor sam sveo na pet filmova – jedan dugometražni igrani iz perioda pre raspada Jugoslavije, jedan dugometražni igrani iz perioda nakon raspada svega, i po jedan dugometražni dokumentarni, kratki igrani i kratki eksperimentalni novijeg datuma.

Prizor iz filma Breza.

Na prvom mestu nalazi se, „jednoglasnom odlukom“ bez puno premišljanja, Breza Ante Babaje, jedan od meni omiljenih filmova nevezano za žanrovske, geografske i ostale odrednice. U pitanju je lični afinitet na prvom mestu. Prosto su male šanse da mene ne oduševi film koji na sebi svojstven, pomalo uvrnut način tretira naše kulturno nasleđe (muziku, igru, arhitekturu, mentalitet, legende, verovanja i sujeverja, humor…). Kad dodamo uz to solidnu dozu psihodeličnosti i neobičnu narativnu strukturu, postaje jasno da je u pitanju film od iznimne važnosti za istoriju domaće kinematografije, a ne samo moj lični favorit. Ono što posebno volim kod ovog ostvarenja je što su svi progresivni i hrabri postupci učinjeni prirodno, zato što je tom filmu to tako bilo potrebno, a ne zato što je Ante bio svestan da će tim postupcima moći da se upiše u istoriju filma i bude cenjen u umetničkim krugovima.

Za sledeći upis na listi se ispostavilo da je neka vrsta „guilty pleasure“-a, jer osim što ima nisku ocenu na IMDb-u, u profesionalnim krugovima, a čini mi se čak i među samim autorima ovog filma, vlada mišljenje da je to jedan od slabijih filmova Olega Novkovića. U pitanju je film Normalni ljudi. Uprkos evidentnim nedostacima (koje bih bar donekle mogao da opravdam malim budžetom), mene ovaj film svaki put uspeva da uvuče u svoj svet toliko snažno da ostanem u njemu satima nakon što se završi. Svima nama poznata atmosfera beznađa devedesetih koju nosi sa sobom na maltene topao način i empatiju koju u gledaocu uspeva da izazove prema skoro svim „normalnim ljudima“ uprkos njihovim nedostacima su nešto što nisam često sretao u domaćem filmu.  Preterano rabljene balkanske teme figuriraju u ovom filmu ali je akcenat sve vreme na unutrašnjem svetu likova, a taj svet je veoma bogato istkan. Normalni ljudi su, po mom mišljenju, jedan od bolje napisanih scenarija za domaći film. Svojim mnoštvom glavnih likova, njihovim različitim dodirnim tačkama i uzročno-posledičnim vezama podseti me povremeno na Magnoliju Pola Tomasa Andersona, a egzistencijalističkim temama sa apsurdnim detaljima na Beketove radove.

Ovaj film pamtim i po jednoj od boljih epizodnih uloga našeg kralja epizodnih uloga – Đorđa Brankovića. U očima nevažnog lika telohranitelja savršeno se odražavaju praznina i apatija koje dominiraju ostatkom filma.

U domenu kratkog igranog filma odlučio sam se za ostvarenje pod nazivom Kostakurta (Bajka o Satankrajini), mladog banjalučkog autora Saše Karanovića. Uvek mi je bilo zanimljivo rastegljivo korišćenje pojma mladi autor u našem poslu. Koliko god bila zrela ličnost autora, dobija taj epitet ukoliko je na početku karijere, a ovo je, ako se dobro sećam, Sašin prvi film ikada. U tom svetlu za ovaj film imam samo reči hvale. Neke stvari su mogle biti bolje urađene, ali s obzirom da iz prve ruke znam koliko je malo tržište u Banjaluci, kako malo infrastrukture, saradnika i još manje institucionalne podrške za filmske stvaraoce postoji u tom entitetu BiH, u pitanju je pravo malo čudo. Jedan od najvećih nedostataka (pored par krucijalnih grešaka u odabiru glumaca) ovog filma je to što se završi prerano. Taman kad očekuješ da će da te povede na putovanje, krene špica, ali to je valjda samo znak da treba pomno da pratimo šta će ovaj reditelj sledeće uraditi.

Podnaslov ovog dela naglašava ono što se kroz ceo film oseća – da je Saša prvo stvorio jedan svet u svojoj uobrazilji, koji se poziva na elemente postojećeg sveta, pa tek onda krenuo da stvara film koji je smešten u njega. Za moj ukus previše domaćih filmova u zadnje vreme stvara filmove u istom ovom svetu u kom živimo i skoro uopšte ne koristi neograničene mogućnosti koje ovaj medij pruža za stvaranje novih svetova. Naravno, nije dovoljno ni samo to da se stvori bilo kakav svet. Svet Satankrajine je opipljiv, zastrašujuć, primamljiv, strasan, topao i prljav, a Sašin filmski izraz u njemu je autentičan i srčan. Moje poreklo iz Krajine i komplikovan emotivni odnos koji imam prema njenom nasleđu samo pojačava afinitet prema ovom filmu.

U sferi dokumentarnog filma mi je posebno bilo teško da se odlučim samo za jedan naslov, ali sam naposletku odabrao film Govori da bih te video Marije Stojnić, ponovo iz potpuno ličnih razloga i moje ljubavi prema Radio Beogradu 2 i 3. Ove godine na festivalu IDFA u moru filmova sa šokantnim pričama, svetski poznatim akterima i aktuelnim socio-političkim temama, a sve to najčešće u potpuno prosečnom filmskom izrazu, istakao se Marijin pomalo skriveni dragulj.

Ovaj film sa jednom na prvi pogled dosadnjikavom temom, ima toliko toga da ponudi i odvešće vas, ukoliko mu dozvolite, na metafizičku avanturu od mikro do makro-kosmosa, a sve to praktično bez izlaženja iz zgrade Radio Beograda. Pokriva zadivljujuće širok spektar tema, atmosfera i emocija isprepletenih na prirodan i tečan način strpljivim, ali hirurški preciznim montažnim ritmom. Govori da bih te video nas vodi od uvrnutog humora svakodnevnice zaposlenih na radiju do metafizičkih citata u toku kojih kroz maestralnu fotografiju Dušana Grubina Radio postaje živo biće zastrašujuće sile.


Prizor iz filma Seljak i Begunac.

Za kraj sam ostavio opskurni kratki film Seljak i Begunac, autora Luke Papića. Ukoliko Luka razvije svoj talenat i potencijal u potpunosti, uveren sam da će retroaktivno ljudi uvideti značaj ovog dela, te da će broj fanova Seljaka i Begunca prestati da bude jednocifren, kakav je trenutno. Ovaj dvominutni lo-fi mini-DV eksperimentalni film prepun jeftinih „preset“ efekata, nastao u dnevnoj sobi autora tinejdžera „posle 5 sati igranja PES-a“ (kako piše u špici) uspeva u isto vreme da bude zastrašujuć u svojoj linčovskoj estetici i neizmerno zabavan sa svojim iščašenim iracionalnim humorom. Među malobrojnim fanovima ovo ostvarenje uživa status kultnog filma, sa tipičnim karakteristikama poput korišćenja replika iz filma u svakodnevnom govoru.

Fotografija Stefana Maleševića: Andrijana Sofranić

Zoran Janković