SLATKO OD NIŠTA: ONTOLOŠKI KABARE

NASLOV FILMA: Slatko od ništa (In Praise of Nothing)

SCENARIO I REŽIJA: Boris Mitić

NARATOR: Igi Pop

TRAJANJE: 78’

ZEMLJA: Srbija, Hrvatska, Francuska

GODINA: 2017.

Govoreći o književnosti, jedan prijatelj ima običaj da kaže da se kritički komentari na „književni eksperiment“ uglavnom svode na nenijansiranu ocenu da li je eksperiment uspeo ili ne, kojoj se neretko dodaje sud o tome da li je čitaocu tekst „legao“. Data se tvrdnja može bez pomuke primeniti i na film, odnosno na nešto odvažniji pristup filmskom pripovedanju i iole eksperimentalnije postupke i kinematografske poduhvate. Osim ovom vrstom presude, filmska kritika, naročito ona na engleskom jeziku, na aporiju analize zahtevnijih ostvarenja ume da odgovori kontekstualizacijom i nabrajanjem činjenica.

Stoga upozorenje da ovaj tekst nije adresa na kojoj treba tražiti tako proizvoljno jednostran sud o filmu „Slatko od ništa“ (In Praise of Nothing) Borisa Mitića, ali i napomena da ću se, pre nego što premotam ovaj dokumentarac do početka u kom beše Ništa, ipak povesti pomenutom težnjom ka činjeničnom, budući da je mnogo odjavnih špica prohujalo od njegove premijere 2017. godine, a i zato što ovo nesvakidašnje ostvarenje zaslužuje jedan nešto iscrpniji tekst na našem jeziku.

Činjenice, dakle. Boris Mitić, autor dokumentaraca „Pretty Dyana“ (2003), „UNMIK – Titanik“ (2004) i „Doviđenja, kako ste?“ (2009), došao je na ideju da snimi film o Ništa (ili o Ničemu, ali nipošto ni o čemu). Od 68 saradnika (direktora fotografije, reditelja) iz 70 zemalja zatražio je da mu isporuče kadrove Ničega (tokom osam godina sakupljeno ih je 2 000), pokrenuo anonimnu onlajn diskusiju o snimljenom materijalu i, kako je projekat odmicao, davao preciznija uputstva nihilo-hroničarima. Isprva je sanjario o Džeku Nikolsonu kao naratoru da bi, najzad, preko menadžmenta Igija Popa stigao do vremešnog pankera koji je, gotovo iz jednog tejka, snimio rimovani voice-over na engleskom. „Slatko od ništa“, ambiciozno najavljen kao dokumentarac snimljen prema „20 000 stranica najeklektičnije bibliografije ikada korištene u dokumentarnom filmu“, prikazan je na desetinama festivala širom sveta, evropskim televizijama (francusko-nemački Arte, švajcarski The Radio Télévision Suisse (RTS), španski TVC…), privukao pažnju brojnih stranih kritičara, a poneo je i, u filmofilskim krugovima vanredno laskavo priznanje, najgledanijeg dokumentarnog filma 2019. godine na platformi MUBI.

Pikarske dogodovštine Ničega

Sofisticirana metodologija rada, kao svojevrsna antropološka i kulturološka vežba na temu Ničega, zadaje trasu i dijalektičku srž filma: u samom se kolektivnom procesu rada već susreću Ništa i mnogostrukost pogleda na Ništa, čime smo već na ivici razigranog oksimorona, na kome, potpuno samosvesno, počiva čitavo „Slatko od ništa“.

Ništa tako stiže na Zemlju, „u našu izgubljenu dolinu“, i, u skladu sa tradicijom pikarskog putešestvija, prolazi kroz sito i rešeto savremenog sveta, beležeći utiske o „vikendu na Zemlji“ (da se, u postmodernističkom duhu Mitićevog filma, poslužimo aluzijom na Džarmuša, prijatelja i višedecenijskog saradnika Igija Popa). Ništa doista ima nečeg pikarskog[1] – kao strani entitet u poretku koji u događaje upada kao da su unapred napisani za njega[2], čemu u prilog ide i prevaga sekvencijalnog sleda epizoda nad kauzalnim (kao da je autor već pripremio kušanje Ničega) – i ta paradigma čini dramaturšku okosnicu filma, dok je fragmentarnost potcrtana crnim ukrašenim međunatpisima pozajmljenim od estetike nemog filma.

Međunarodna skupina snimatelja, među kojima je i sam Mitić, ponudila je vizuelno potentne i elokventne kadrove (pusti krajolici, teretni vagoni pod snegom, vatromet, noćna svetla grada, saksije sa cvećem na prozoru, deca koja se igraju, ljudi koji plešu, butici, klubovi, more, planine) koji doslovno ilustruju, metaforički prikazuju ili simbolički obogaćuju voice-over, na prvu loptu prizivajući „Sans soleil“ Krisa Markera. Tako je iskaz o slikama koje stvaraju uspomene propraćen mutnim ekranima na kojima se smenjuju slike, dok se priča o trampi prirodnih resursa za zabavu ilustruje zidom sa muralima holivudskih zvezda. Tokom epizode u kojoj se Ništa susreće sa haotičnom evropskom birokratijom vidimo autodrom u luna-parku na kome se sudaraju automobili obeleženi zastavama evropskih zemalja.

Mitićevo „slatko“ paradoksalno na nepcu ostavlja disparatne i pomešane ukuse. Registri i tonovi se prepliću u fotografiji (džinovski Miki Maus koji pokušava da zasmeje dete; spaljeno polje pored pruge), naraciji (od upadljivo sarkastičnog do toplo humanističkog diskursa, od beketovski apsurdnih obrta, preko logičko-verbalnih igrarija à la Remon Devos ili Serž Genzbur[3], do infantilnih stihova) i muzici (aritmična solo-partija na bubnjevima naspram vedrih tonova na melodijskim udaraljkama). Mešavine se ostvaruju i na nivou jedne sekvence, poput one u kojoj se u montaži pokret kamere unapred vrtoglavo ubrzava dok muzika zadržava spor tempo i bajkovitost prazničnih zvona.

Za voice-over „libreto“ ovog „ne sasvim proznog“ dela, teško je zamisliti ubedljivijeg pripovedača od Igija Popa, čije staloženo fraziranje, koje oscilira između staračke blaziranosti i rokerske razboritosti, i zreli reski tembr više zvuče kao rečitativ nego kao konvencionalan dramski glas na koji smo navikli. Tempo čitavog filma, a ne treba zaboraviti da je „Slatko od ništa“ sedamdesetosmominutni niz slika bez golim okom vidljivog protagoniste, jeste izuzetan, montaža izbrušena i u potpunom saglasju sa pripovedanjem i muzikom raskošnog dijapazona. Prijatno mračne note britanskog benda The Tiger Lillies i kompozicije Paskala Komlada, svestranog i plodotvornog francuskog kompozitora katalonskog porekla koji je renome izgradio na eklektičnom repertoaru i upotrebi instrumenata za decu, te dopunski saundtrek (Hang Massive, Anuar Braem) Popov glas podvlače tako skladno da bi se gotovo mogli slušati i kao ploča. Raznovrsnost muzičkih uticaja (tango, džez, klavirski minimalizam, kabare, katalonski melos, musette, itd.), instrumenata (klavir, klarinet, saksofon, harmonika, akustična i električna gitara, daire, kastanjete, melodijske udaraljke, klavijature, solo bubnjevi…) i ritmova (2/4, ¾, 12/8 i drugi), te promene ambijenata iz durskih u molska, jasno komuniciraju preplavljenost utiscima u otkrivanju novog i senzacijama bogatog sveta. Rime su katkad duhovite (cabaret i tabouleh), katkad ciljano naivne (art-smart, said-read, paid-laid), uvek u funkciji „ironijske parabole“, a sâmo poetsko pripovedanje, dosledno sprovedeno, uz povremene refrene („To this I replied with the following defence“) dovoljno je začudan postupak da gledaoca izmesti iz uobičajenog proznog voice-over-a.

„To je onaj život gde sam pao i ja”

Ne bez aluzije na „Božanstvenu komediju“, pesnički nadahnuto Ništa nas vodi kroz sopstvene (ne)zgode na Zemlji, tom „Čistilištu iz kog nema prečice“. U autopoetičkoj uvertiri, narator i zadaje pravila filmske igre: neće biti podzapleta, klasičnih preokreta, sporednih likova i spašavanja sveta, samo „portreta vas i mene u svakodnevnim situacijama“.

Osnovni hermeneutički problem nastaje kod oneobičene pripovedačke instance i jedinstvene tačke gledanja. Ništa je kod Mitića neodređeni entitet koji se oprobava u ulozi Čoveka, što objašnjava njegovu čovekoliku percepciju i poznavanje civilizacijskih tekovina (recimo, meditacija, krasnopis, Kama sutra i Brus Li u Aziji). Jedna od mogućnosti koju mu pruža ljudski oblik jeste vođenje dnevnika koji će neko „previše eksplicitno shvatiti“. Ništa tvrdi da se nalazi „u svakom kadru ako se potrudite da me nađete“, ali i ističe da „nikad nije bilo manje izazovno biti iza kamere“ i traži nam da zamislimo da je ono što vidimo upravo to što ono vidi. Protagonista ovog celovečernjeg dokumentarca je dakle i u kadru i iza kamere, on je autor dnevnika čija sećanja kadrovima reprodukuju snimatelji, Ništa je ujedno pripovedač, kino-oko i akter, i viša inteligencija i nesnađeni Čovek[4], otuda možda zabune u tumačenju Mitićevog ostvarenja i gledaočeva dezorijentisanost.

„Osetio sam da želim da pravim jedan potpuno nemoguć film, iz jedne retoričke provokacije…“, tvrdio je Mitić u jednom razgovoru[5], a da se okuražio da doista pokuša da zamisli gledište Ničega (Flober je sanjao „knjigu o ničemu“, onu koja „gotovo da ne bi imala temu, ili u kojoj bi bar tema bila skoro nevidljiva“), taj bi projekat bio još nemogućiji (ako bi Ništa uopšte govorilo, da li bi to činilo tekstom i slikama?). Ovako mu poosobljena perspektiva Ničega (koja podseća na narative o vanzemaljcima koji otkrivaju život na našoj planeti) daje neograničen manevarski prostor. Ništa je i zbunjeno u neoliberalnom svetu, željno empatije sa prirodom, ali i nestrpljivo, zavidno i pohlepno. Ljudi ga krive za svoje probleme, a ono je mudrac koji im deli savete. Ironijska obojenost vizure Ničega dodatno širi diskurzivnu ravan, dopuštajući autoru i (ismevanje?) ponešto jeftine filozofije (raditi da bi se živelo, ne živeti da bi se radilo; kako je čovek mali spram kosmosa) ali i denuncijaciju nekih današnjih pojava. Ništautor tako lamentuje nad privatizacijom jezerâ, suočava se sa industrijom gladnom profita, upozorava da bi deca mogla da nas prodaju „za brži telefon, roditelji za pravo da budu sami, partner za novi hormon“, posmatra bele turiste kako telefonima snimaju „egzotične“ Afrikance. Na svom „putu oko sveta za par dana“, Ništa obilazi meridijane hvatajući se u koštac sa uvreženim vrednostima, tekovinama i dominantnim poretkom u pasažima u kojima Mitić provokativno insistira na stereotipima (no, radi li se zaista o stereotipima?) poput tradicionalističkog razumevanja porodice u arapskom svetu, značaja tehnologije u azijskim zemljama, potrošačkog rusvaja u SAD (napor da „potražnja uvek prevaziđe ponudu“) ili pak evropske demagogije, verbalne masturbacije, plemenite arogancije, kompleksa superiornosti i moralizatorstva. Vidno snažnije od tih opštih mesta zvuče promišljeniji i autentičniji iskazi, poput onog da je „budućnost kupovine – ljudima nešto uzeti pa im vratiti“. Među najupečatljivije i najduhovitije kritičke sekvence svakako se ubraja minijatura u kojoj Ništa na „razgovoru za posao“ ekspeditivno nabraja svoje kvalitete. Kao kakav ontološki kolaž ili „nešto bre renesansno“, film je preplavljen (in)direktnim filozofskim i kulturnim aluzijama (autoreference na Igija Popa, Tom Vejts, Marvin Gej, Zločin i kazna, Za kim zvono zvoni, Šekspir, Taksista, Stalker…). Mitićev „cinični optimista“ povremeno se obruši i na filmsku industriju, intelektualizmom parodirajući intelektualizam i visokoparnu retoriku („kako nakon poezije može biti Holokausta?“) i, sa nešto više gorčine, prizivajući posmatračke dokumentarce i kontemplativne filmove, pitajući se recimo da li je svaki produženi kadar poezija. Odrednice „ironijska parabola“ i „parodijski dokumentarac“ jesu svojevrsna prepreka u sagledavanju diskursa filma, ali kroz svu tu sarkastičnu maglu probija se jedna načelno humanistička ideja, što potvrđuje i navođenje „Pohvale ludosti“[6] Erazma Roterdamskog kao važnog nadahnuća.

I dok se na koncu sveobuhvatnog i ambicioznog mockumentary kabarea postmoderno pitamo da li smo pogledali svoju ili biografiju Ničega, Sve (pregršt postupaka, kadrova, zemalja, autora, tema, stihova i intertekstualnih veza) i Ništa (idejno polazište i protagonista) se „spajaju u tački nestajanja, koja je sama po sebi početak nekog novog nastajanja“. Poslušajmo još jednom Mitića: „Čovek bi u startu pomislio da Ništa vodi ka nihilizmu, ka depresiji i još većoj teskobi. A to Ništa, zapravo, toliko sve relativizuje u našem životu, i svodi na one suštinskije i bitnije stvari za naše postojanje.“ Zaključak je, možda naoko banalan, ali sasvim učinkovit. Ništa je toliko u svemu da Sve postaje Bilo šta. U njemu samo treba naći svoje Nešto.

[1] Pripovedanje u prvom licu i satiričan ton pikara koji se suočava sa različitim slojevima korumpiranog društva neke su od odlike klasičnog pikarskog romana koje nalazimo i kod Mitića.

[2] Jedan od ilustrativnijih ex nihilo obrta je neočekivana instant-slava Ničega zbog jednog „selfija“.

[3] Mislim pre svega na Devosov skeč „Parler pour ne rien dire“ i Genzburovu pesmu „Ces petits riens“ kao dopadljive varijacije na ništa.

[4] Ne bi bilo nategnuto ni povući paralelu sa likom Qwfwq iz „Kosmikomika“ Itala Kalvina.

[5] Radosavljević, Radmila, „Reditelj Boris Mitić: Svetu je potrebna uteha“, Novosti, objavljen 06.05.2018, konsultovan 30.07.2021.

[6] Na delo holandskog humaniste upućuju i engleski i francuski naslov filma (In Praise of Nothing, Éloge du rien).