SRB ENG

OZNA – Odeljenje za zlostavljanje naroda

19. јула 2019. | Autor: Jelena Jovanović



NASLOV SERIJE: Žmurke

REŽIJA: Miloš Miša Radivojević

SCENARIO: Marko Manojlović, Miloš Miša Radivojević

ULOGE: Milan Marić, Jasna Đuričić, Svetozar Cvetković, Mihailo Miša Janketić, Aleksandar Berček, Jelena Đokić, Branko Cvejić, Boris Isaković

DRŽAVA: Srbija

EMITOVANJE PRVE EPIZODE: 6. april 2019.

PRODUKCIJA: Adrenalin i RTS

 

U zimu 2018. godine, trinaest nedelja uzastopno, ako zanemarimo ispad već svakako problematične situacije sa ponovnim emitovanjem izmenjene pilot epizode, svi smo se zabavljali (ali uz to i pošteno nervirali) pronalazeći iznova nove istorijske greške i nedoslednosti na nivou čiste logike i zdravog razuma u seriji „Nemanjići – rađanje kraljevine“, kao da je u pitanju kakav porodični kviz, a ne projekat zamišljen da bude monumentalni spomenik povodom jubileja, 800. godina od krunisanja Stefana Prvovenčanog – odnosno, nastanka prve, srpske, međunarodno priznate države. U narednom periodu RTS se iznimno potrudio da „siđe“ sa stuba srama na koji su ga gledaoci, s razlogom, popeli. „Jutro će promeniti sve“, „Pet“, mini serija „Grudi“ i „Žmurke“ su razlog zašto smo im oprostili… tačnije, bar onom kulturno-umetničkom delu javnog servisa.

Serija „Žmurke“ reditelja Miloša Miše Radivojevića, stilski najbliža romanu, odvija se u nedavno oslobođenoj, neimenovanoj ni varošici ni gradu, u turbulentno proleće 1945. godine. Dani su ispunjeni iščekivanjem konačne savezničke pobede i presvlačenjem jednog dela stanovništva iz krvavih (od neprijateljske ali i naše „crne balkanske” krvi) ratnih uniformi sa pobedničkim obeležjima u iste ali udobnije i uštirkane. Mnogo je toga za fašistima ostalo opustošeno a rat protiv svih, pa i protiv sebe, tek počinje. Ova intimna priča u koju su utkana neka od najranijih sećanja iz perioda dečaštva samog reditelja Radivojevića, svedoči o deci, kako autori serije ističu, koja nikada ne uspevaju da odrastu budući da stradaju zbog grehova roditelja koji su, neki iz puke želje za opstankom i samoodržanjem, morali da sarađuju sa okupatorom a oni drugi iz ubeđenja izabrali pogrešnu stranu. Ko određuje šta je greh a koja strana pogrešna? U datom trenutku privilegiju da predsedavaju strašnim sudom su imali pobednici, a mi danas, poučeni greškama prethodnika i hladne glave sa vremenske distance od preko sedam decenija, moramo biti objektivniji kako se točak (ne)pravde ne bi ponovo zavrteo.

Svaka od šest epizoda serije, koja bi se žanrovski mogla odrediti kao drama sa elementima mistike, otkriva pojedinačne sudbine dečaka i devojčica koji znaju i shvataju mnogo više nego što odrasli misle, a zaslužuju samo da bezbrižno igraju žmurke, skrivajući se po budžacima i napuštenoj crkvi, bez straha da budu pronađeni, te odmah potom i zauvek izgubljeni – odnosno, zapljunuti. Jer, „dobro je poživeo, samo ko se dobro sakrio“.

Razrušene zgrade sa kojih se vijore nove, blistave zastave, dva ostarela pijanca, nalik na Simovićeve vojnike iz „Čuda u Šarganu“, korektni Boris Isaković i bravurozni Mihailo Miša Janketić, kao svedoci prethodnih, a proroci budućih stradanja, orasi sa simbolikom smrti koji se kotrljaju kroz živote onih na čijim glavama nisu lovorike, deca kao „preosetljivi sanjari ubijeni nasilnim učenjem nametnutih oblika“ kojima je rat protiv fašista oduzeo očeve, a ovaj protiv svojih sve preostalo i jedno usamljeno drvo na večito pustom trgu neimenovanog mestašca u Srbiji. Drvo, naizgled jako i zdravo, grana skraćenih za njegovo dobro, tako da bude oslobođeno loših delova koji bi ga kvarili i otežavali mu dalji razvoj i bujanje, a zapravo potpuno trulo i crvljivo iznutra. Drvo kao metafora za n o v u Jugoslaviju. Baš isto drvo koje će na kraju biti isečeno u prisustvu onog istog oznaša od kog su se deca krila. Ovaj put, on je u novom, savremenom ruhu jer je prepoznatljivi dugi, kožni, oznaški kaput zamenio aktuelnom policijskom uniformom, a izanđali vojni džip Vilis (Jeep Willys), Mercedesom. Upravo je to ideološki stav autorskog tima koji nekada, čak i previše eksplicitno, te skoro pa pamfletski potenciraju što, u najmanju ruku, umanjuje umetničku vrednost serije „Žmurke”. Ipak rediteljski stil Radivojevića je do perfekcije zavodljiv, te publika na trenutke iz vida izgubi čovečuljka u dnu ekrana koji drži transparent „UA komunisti! UA OZNA! UA zlikovci sa petokrakom!“. Tako, opijeni poetikom Miše Radivojevića zažmurimo na jedno oko (dobro, možda ipak na oba) u scenama poput one kada đaci povraćaju tokom probe hora dok pevaju Partizansku himnu.

Svi junaci u seriji „Žmurke“ se mogu podeliti u dve jasno diferencirane grupe: (isključivo) DOBRI i (skoro samo) ZLI. Pod kategoriju zli potpadaju oni lojalni drugu Titu i (tada još uvek) drugu Staljinu čije fotografije krase sve prostorije državnih institucija dok se na zidovima onih dobrih i ubogih mogu videti samo tragovi gde su nekada, pre rata, stajale skupocene slike. Srd, koga tumači Milan Marić od koga se, uz osvrt na njegova prethodna (nagrađivana) ostvarenja, očekivalo mnogo više, i Anđa, u tumačenju Jasne Đuričić koja ostavlja najjači pozitivan utisak, su OZNAŠI – negativci bez (skoro) ijedne pozitivne osobine. Anđa, predratna služavka, primenjuje prekomernu silu nad nedužnom decom koja samo slušaju gramofonske ploče među senom u štali – odnosno „slave dekadentni imperijalizam” i kradu zlato za svoju državnu kesu. Anđa je kivna na sve koji su tokom prethodnog života bili iznad nje u piramidi moći, te sada sa toliko zadovoljstva, samodopadljivosti i zastrašujuće tananog sadizma kuša plodove pobede (i bukvalno otimajući kruške karamanke iz skromne košare gubitnika), prenaglašeno potencirajući „gospodstveni stav i govor”, baš iz inata svima koji su ih, doduše iza leđa, ili ako ne tako, onda samo tom jednom prilikom u lice (nakon čega bi nestali pod misterioznim okolnostima) nazvali šumcima.

Srd je politički moćan muškarac za koga ne postoji prijatelj iz detinjstva koji se opredelio za one druge, ni stari, bogati očev prijatelj, niti kum koji je puštao filmove okupatorima. Srd kažnjava decu protiv čijih je očeva ratovao i zlostavlja njihove majke. Srd je samo nominalno zaštitnik naroda. Zapravo, jeste  zaštitnik, ali samo ako narod čine njegovi istomišljenici. Pored jednodimenzionalnosti i nedostatka nijansiranja likova još jedna manjkavost scenarija je u (zlo)upotrebi naratora. Svetozar Cvetković je zbog svog prepoznatljivog deklamatorskog stila glume idelan izbor za ulogu Mikoša, dečaka koji se skrio u trulom drvetu na trgu i zauvek u njemu ostao – na sigurnom. Tako neprimetan, Mikoš je jedini dečak koji je odrastao… doduše zajedno sa crvima, jednak crvu. Opredeljivanje za dramsku funkciju naratora sa sobom već nosi bajkoviti prizvuk, što jeste dobar i tačan put za priču poput ove,  ali sa druge strane i opasnost u vidu suvišnog ponavljanja i nepotrebnog apostrofiranja već prikazanog. I u tu zamku je scenarista Manojlović upao. Rediteljski, „Žmurke“ su malo remek delo kakvo se retko viđa u formatu televizijske serije na našim prostorima. Radivojevićev tako prefinjen, tačan, zreo i zaista m a g i č a n pristup režiji podržan sjajnim direktorom fotografije Radanom Popovićem, čini da i pored dramaturški dosta slabe, predvidive, šematizovane strukture, sa mnoštvom nedorečenosti i propusta, uz većinom nedovoljno profilisane likove sa kojima se plejada iskusnih glumaca mahom uspešno izborila (posebne pohvale Marti Bjelici koja se svojom epizodom jedne u nizu majki izdvojila kao perfektna među najboljim, kao i Nikoli Vujoviću) i jednoličnog ritma tokom svih šest epizoda, koji do izražaja najviše dolazi u petoj epizodi – serija „Žmurke“ ipak jeste sjajna antikomunistička pilula – pre upotrebe se posavetovati sa lekarom (Aleksandar Berček) ili farmaceutkinjom (brilijantna Milica Zarić).

„Nemanjići – rađanje kraljevine” je serija zamišljena (bar možemo tako da pretpostavimo) sa idejom da glorifikuje jedinu srpsku dinastiju koju svi volimo, oko čijih se uspeha ne spori i koja nas ne deli (naš omiljeni nacionalni sport) na one za, odnosno tabor protiv. I to zaista jeste svojevrsni presedan. Zato bi bilo tako lako voleti seriju „Nemanjići”, odnosno, zato smo svi bili jedinstveni u negodovanju zbog tragičnog neuspeha. Sa druge strane sa 1945. godinom smo na skliskom terenu posebno zbog sve češćih, uspešno ostvarenih restitucija i još uvek vruće podele. Serija „Žmurke” a posebno Srd (da, od srdit) su primer zašto oportunizam (samo) na našim prostorima ima pežorativnu konotaciju. Smutno je vreme to o kojem Radivojević i posebno Manojlović tako neoprezno govore. Argument istorijske verodostojnosti je na klimavim nogama, baš kao i sam scenario. Jer, istoriju pišu pobednici a ovo drugo oni drugi. Mi danas znamo da je Tufeov otac, udovac i „izdajnik” koji je okupatorima popravljao bicikle umesto da im probuši makar jednu gumu, te tako eventualno oguli fašističko koleno i doprinese narodno oslobodilačkom ratu – a to što bi, nakon toga, oni njega izbušili je manje bitno jer čak i da pretekneš švabama, revolucija će te dokusuriti) bio u pravu. Iako možda na prvi pogled neprimetan mali šraf je taj koji drži sve da se ne raspadne i omogućava biciklu da funkcioniše. Bez šrafa sve ode nizastranu. Ne pedala, ne točak, a ni zvonce – š r a f. Pojedinac, individua, misleća nezavisna i slobodna jedinka. Šteta je što autorska ekipa „Žmurki” publici nije ostavla mnogo prostora za uživanje u seriji koja je mogla da koketira sa ideologijama i poigrava se sa istorijom, te i našim mišljenjem, već tu publiku (delom) od sebe udaljava, forsirajući i namećući ideološki stav na trapav način. Da, „Žmurke” su par excellence propagandna serija, a naša je sreća što nas biranje tabora danas neće koštati glave… mislim, tabora sviđa mi se serija/ne sviđa mi se serija. Za drugo ne smem da garantujem. Pu spas za sve nas!

 

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.