SRB ENG

PORTRET IZVAN OKVIRA

Kritika filma „Viktorija, 15"

10. septembar 2020. | Autor: Ivona Janjić



NASLOV FILMA: Viktorija, 15

REŽIJA: Mina Petrović

TRAJANJE: 52’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2020.

Još jedno upečatljivo ostvarenje premijerno prikazano na ovogodišnjem izdanju Beldoksa (Beldocs) je srednjemetražni dokumentarni film Mine Petrović Viktorija, 15“ o Viktoriji, bubnjarki iz Smedereva, koja je pre tri godine učestvovala na prvom Rok kampu za devojčice u Knjaževcu.

Može se reći da ovaj film ima tripartitnu strukturu. Prvi deo čini klasična narativna postavka protagonistkinje i njenog okruženja u Smederevu, gde se jasno uspostavlja odnos, kontrast i neslaganje između nje i uopšte konteksta u kojem živi. Bez obzira na to, jasno je da je Viktoriji muzika, rok i metal naravno, ne samo najvažniji predmet interesovanja, već i izvesni spiritus movens. Drugi deo film prati boravak na Islandu, na internacionalnom Rok kampu za devojčice, na kraju kojeg je upriličen i zajednički koncert. Prožet prelepim kadrovima islandske prirode (kamera Neda Mojsilović), mekom fotografijom i pesmom koja se pretapa iz prethodnog dela: „To je san“ (snimatelj i dizajn zvuka Luka Ožegović), čitav segment boravka tamo zaista i dobija snoliki kvalitet. Na kraju, Viktorija se vraća u Srbiju, gde sebi sličnih ima tek šaku, i taj prvi kadar prelaska možda i jeste fokusna tačka čitavog filma: od smeha, znoja i suza sa Islanda, Viktorijine razmazane šminke od tolikog uzbuđenja, sada je Viktorija u krupnom planu, bez šminke, ali ovoga puta smehom krije suze, jer se Island dogodio, i završio. Time počinje treći deo filma, kada Viktorija ponovo postaje autsajder, ali i svira bubnjeve u studiju isto onako precizno i predano kao i na Islandu.

Možda se već kroz ovo raščlanjivanje nazire najslabiji deo filma. Naime, Mina Petrović se na početku trudi da u jednom dramaturškom ključu postavi lik Viktorije kao protagoniskinje, i to u prosedeu igranog filma. Drugim rečima, prvi deo karakteriše niz scena gde će Viktorija na primer, razgovarati sa drugaricom, ručati sa porodicom, ili se igrati sa psom, i kroz dijalog će se podcrtavati ono što je ili već bilo jasno, kao na primer njena pozicija u odnosu na kontekst iz kojeg potiče, ili ono što će u potonjem delu filma naći svoje mnogo bolje vizuelno uprizorenje. Međutim, kako nakon prvih desetak minuta film odmiče od dramaturškog okvira, i sama Viktorijina energija, njena predanost i preciznost kojom svira bubnjeve, i uopšte njena ljubav k muzici postaju ono što određuje film, i tako se „Viktorija, 15“ odmiče od polu-igranog, polu-dokumentarnog filma, i postaje mnogo više jedan portret mlade osobe gotovo sasvim satkan od neuhvatljivog.

Čini se da je Petrović sasvim svesna ovog Viktorijinog potencijala. Zato je ona stalno izdvojena, najčešći su njeni krupni planovi dok svira bubnjeve, gde to neuhvatljivo najviše dolazi do izražaja. Ta vrsta koncentracije, preciznosti, i, u krajnoj liniji, izvrsnosti, lako okupira čitav prostor kadra i pruža široko polje za individualna učitavanja i interpretacije. Konačno, u poslednjem segmentu, Petrović prepliće kadrove Viktorijinog sviranja i islandske prirode kroz koju ona hoda, asocirajući na slobodu koju Viktorija pronalazi u muzici, ali i na činjenicu da je boravak tamo obeležio kako nju kao ličnost, tako i njenu muziku.

Ovaj nesvakidašnji portret neobične osobe uspeva da bez ikakvih apriornih stanovišta, prikaže devojčicu, devojku, na putu iz detinjstva u odraslo doba, i pokaže šta to izdvaja Viktoriju od njenog okruženja. Fizička drugost, jaka šminka i obojena kosa, tu su samo estetika. Njena predanost, energija i posvećenost, koja je možda i paradoksalna, s obzirom na dominantnu muzičku scenu u Srbiji, jeste ono što Viktoriju suštinski izdvaja od letargičnog i rezigniranog okruženja.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.