NASLOV FILMA: Šerbet REŽIJA: Nikola Stojanović SCENARIO: Nađa Petrović ULOGE: Jelena Tjapkin, Branko Perišić, Stela Ćetković, Branislav Platiša, Tamara Milošević, Miljana Kravić TRAJANJE: 20' ZEMLJA: Srbija GODINA: 2019.
Studentskim kratkometražnim filmovima „Mi smo videli leto“ i „Šerbet“, scenarističko-rediteljski dvojac Nađa Petrović – Nikola Stojanović ostvario je prepoznatljiv i nagrađivan filmski rukopis u regionu. Ako je „Mi smo videli leto“, koji prethodi „Šerbetu“, vinjeta o odrastanju, kako je film za Filmoskopiju opisao autor kritike Nikola Radić, onda je „Šerbet“ vinjeta o odrastanju uz uzimanje svoje sredine, prošlosti i njegovog značenja i odnosa ličnog prema kolektivnom u obzir.
Dok je „Mi smo videli leto“ letnje lenjo poletan, vedar, a melanholičan, mladolik i apsolutno fokusiran na odnos devojke i dvojice momaka, ostavljajući kontekst socijalne margine tek kao okvir za toplu atmosferu mladosti, u „Šerbetu“ ovaj okvir postaje značajno prisutniji, prožimajući i zaokuplja atmosferu stoga značajno mračnije mladosti. Na „Šerbet“ bi se moglo gledati kao na starijeg brata „Leta“, onog koji je u životu više video, više prošao i više patio, a opet, nije odustao od mladalačkog bunta, neukrotivosti i sirovosti.
Sa druge strane, „Šerbet“ bi se mogao posmatrati i kao mračniji nastavak „Leta“, s obzirom da Jelena Tjapkin u vrlo sličnom maniru igra vrlo sličnu protagonistkinju oba filma – snažnu centralnu žensku figuru, u odnosu na koju su postavljeni drugi, u oba slučaja muški likovi. „Šerbet“ prati Enu (Tjapkin) u noć koju će sve do doručka provesti sa Saletom (Branko Perišić): oni su momak i devojka, drug i drugarica, saborci, protivnici, oni su mladi i divlji, noć je njihova, a bogami i jutro, koje nakon odlaska na svirku uz seks provode kod Saleta. Iako se „Šerbet“ pre svega bavi Enom i odnosom Ene i Saleta, počevši od poljupca na svirci, kroz šutku, rakiju, gluvarenje po ulici, do doručka i rastanka narednog jutra, kroz naizgled sitne scenarističke i rediteljske detalje, autori socijalnim kontekstom prožimaju ovaj odnos. U svojevrsnom prologu filma, Ena se sprema za izlazak u tesnom stanu gde vidimo i majku i babu, dakle trogeneracijskom ženskom, radničkom stanu, odakle verovatno i potiče njena ženska drska dominantnost, a gde se čuje (sa TV-a) poznati predsednički glas, ali i poznato bapsko kukanje o pritisku, srcu, plućima. U susretu Ene i Saleta sa domarom, kroz nonšalantni razgovor, provučen je diskriminantni odnos domaćih (domara) prema „dođošima“ (Sale), kao i nikad oprostiva prošlost koji su „naši domaći“ načinili „dođošima“ – u konkretnom slučaju ubivši Saletovog oca u Bosni. Slično je, prirodno i kroz dijalog, pojačan vizuelni prikaz Saletovog okruženja, kada na doručku Saletova majka, sa kojom živi u malenom, skromnom stanu prokomentariše da im od jutros ne radi grejanje, a Sale odgovori: „Od jutros?“. Dakle, dok su u „Letu“ međuljudski odnosi protagonista postojali naivno i detinje nezavisno od svega oko njih, u odnos Ene i Saleta uplivava sve ono što sa sobom nose kontekstualno, a što je kod oboje, na različite načine, daleko od privilegovanog.
Otvorivši film sa Enom i to sa njenim grudima u krupnom kadru, čitav odnos Ene i Saleta stavljen je u njenu perspektivu, što je dodatno pojačano utiskom da ona diktira tempo njihovog odnosa, postavljajući tako osnove female gaze-a u „Šerbet-u“. Nakon šutke vidimo njeno lice i krvav nos, tokom gotove scene seksa vidimo nju, dok je Sale prikazan ili u telesnim fragmentima, ili okrenut leđima, ili sasvim potčinjen Eni. Ena je u pocepanim najlonskim čarapama, majici isečenoj tako da skreće pogled na grudi, vrećastoj jakni, sa istom upadljivom minđušom kao u „Letu“. Ona se ne boji da uleti u šutku, dok se obraća Saletu začikava ga, provocira i muva u isto vreme, prkosna je i u nedostatku bolje kontrole svog mladalačkog uzleta, edgy, jer nekako mora da se ističe. Sale je u trošnoj jakni koju je ili nasledio od nekog starijeg, ili ju je sam jako dugo nosio, suzdržaniji je, ali prati Eninu neukrotivost, na njene provokacije ćuti, ali ne preza da udari lika koji je Enu povredio tokom šutke. Dok je Perišić uglavnom sveden i ćutanjem oslikava zanesenost, ali i dvojbe svog lika, Tjapkin varira od ekscentričnog do mističnog. Njihovi Sale i Ena oličenje su mladalačke energije koja u nedostatku usmerenja i suvislog kanalisanja igra na marginama opasnog, preteći da se sunovrati. Vizuelno, kostim Ane Petrović i scenografija koju potpisuju Petrović i Stojanović naglašavaju ovu igru na marginama, prikazujući ambijente koji oslikavaju društven alternativu koja prkosi ustaljenom, poput zgrade BIGZ-a, ili pak oronule, ali još uvek upotrebljive i žive životne prostore poput Saletovog i Eninog stana.
Kamera Mladena Teofilovića gotovo je potpuno iz ruke, što, međutim, ne unosi nemir i tenziju, kako to često biva, već pojačava utisak nestalnosti, dinamičnosti i razigranosti mladosti. Zimski, hladniji i tamniji kolorit, sasvim u suprotnosti u odnosu na „Leto“, daje ovoj dinamičnosti mračniju konotaciju, upravo onu kojom mladost gleda u sunovrat. Rezovi su oštri i česti, što se, opet, nadovezuje na dinamičnost, a, očekivano, kulminiraju na hard rok/pank svirci, gde se u šutci prepliću tela i pesnice, udarci bubnja i urlikanje u sublimaciji mladalačke energije, kada se Ena i Sale prvi put i ljube u filmu.
„Šerbet“ je ogoljen od suvišnih replika, a one koje u dijalogu mogu da deluju suvišno, poput Enine pesmice pred seks, služe uokviravanju likova i njihovih ličnosti. U „Šerbetu“ priča je potčinjena osećanjima i osećajima, kompleksnom i teško svarljivom, poput uplitanja konteksta i kolektivnog u lično, i stoga prećutanom i nemuštom. Ipak, iako je zaokružen jednom noći, „Šerbet“ bi mogao biti i dvadesetominutni početak dugometražnog evropskog arthaus filma ozbiljne produkcije, u kojem se daljim razvojem fabule potkrepljuje sve ono što se kroz „Šerbet“ naslućuje i provlači.
Iako „Leto“ i „Šerbet“ validno postoje jedan bez drugog, njihovo dovođenje u vezu i poređenje bitno je na širem planu. „Letom“ viđeni dvojac Petrović-Stojanović „Šerbetom“ je potvrdio svoj autorski rukopis, tako zauzimajući svoje mesto na regionalnoj sceni, ali i pokazujući napredak i odrastanje kako u samim razmišljanjima i temama, tako i u filmskom izvođenju istih. Jedan je mogao biti slučajnost, dva već nisu, pa tako domaća kinematografija i publika ima osnova da od diplomskog filma Petrović-Stojanović, koji je trenutno u pripremi, očekuje ne malo.
