SRB ENG

PRAZNINE KOJE PRITISKAJU

Kritika filma „Kako sam pobedio lepak i bronzu“

06. decembar 2020. | Autor: Katarina Koljević



NASLOV FILMA: Kako sam pobedio lepak i bronzu

SCENARIO: Vladimir Vulević

REŽIJA: Vladimir Vulević

ULOGE: Hasan Čiči, Rasim Ćelamehmetović, 
Dragana Vidaković, Saša Bjelić, 
Iva Bjelić, Dragana Lalović.

TRAJANJE: 30'

ZEMLJA: Srbija, Nemačka

GODINA: 2020.


Kratkometražno ostvarenje „Kako sam pobedio lepak i bronzuVladimira Vulevića, svoju premijeru je imalo ove godine na prestižnom filmskom festivalu u Lokarnu. Vladimir Vulević je rođen u Priboju, gde je i smeštena radnja filma, zatim je studirao svetsku književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a „Kako sam pobedio lepak i bronzu“ je njegov diplomski rad na studijama filma u Hamburgu pod mentorstvom Angele Šanalek. U svom prethodnom kreativnom radu, Vulević je objavio dve drame u stihu, „Sećanja iz formaldehida“ (2010) i „Ananke Ferdidurke“ (2012), i režirao tri igrana filma: „Larva, Pupa“ (2017), „Sklonost povredama“ (2018) i „Vaše sobe, bela i ljubičasta“ (2019).

„Kako sam pobedio lepak i bronzu“ otvara prizor šanka u polumraku, za kojim glavni junak, Mihajlo (Hasan Čiči) pije. Zatim, dok ga vidimo kako dugo i neutešno plače u svom stanu, jedan od naratora započinje priču o životu glavnog junaka, paralelno sa scenama Mihajlove usamljeničke svakodnevice u Priboju. Ovakvim postupkom paralelnog toka montaže odvojene zvučne i vizuelne naracije Vulević, koji sa Lukom Papićem i Ninom Zeljković potpisuje i montažu, gradi duboko intiman i tužan film. Reditelj delikatno izlaže bolan narativ o glavnom junaku o kome razni ljudi nešto znaju, ali ga niko niti zaista vidi, niti zaista poznaje, dovodeći u pitanje njegovo postojanje. Najpre o njemu slušamo iz usta njegovog ostarelog prvog komšije (Rasim Ćelamehmetović) kojem glavni junak donosi novine svakog jutra. On nam govori o Mihajlovoj dečijoj igri, u kojoj se sa prijateljem uvlačio ljudima u kuće i boravio u njima neprimećen od stanara, dok kamera prati Mihajlovu sumornu jutarnju rutinu spremanja za odlazak na posao. Mihajlo deluje kao deo neživog nameštaja u svom sopstvenom stanu, kao neko ko je tu igrom slučaja ili u prolazu, baš kao što je to bio slučaj u njegovoj igri u detinjstvu. Naracija komšije se završava kada mu naš glavni junak ostavi novine. Svaki od naratora opisuje jedan deo Mihajlovog života: komšija njegov kućni život i odrastanje, barmen njegov socijalni život i rad, a sestra njegovo detinjstvo i karakter. Na taj način autor nudi spoljni uvid u život svog junaka služeći se isključivo zvukom, a direktan, intimistički vizuelno. Oni na izvestan način više govore o Mihajlovoj okolini i sebi samima nego o Mihajlu, o kojem više saznaju gledaoci, kao neprimetni svevideći posmatrači. Iz zvučne slike dolazi i slikovito svedočenje o nekada prosperitetnoj sredini, ostavljenoj da trune i osuđenoj na lagano propadanje. Ovakav postupak uspešan je i zbog odličnog suptilnog kvaliteta zvuka gde snimanje i montažu potpisuje Vladimir Jovanović, a dizajn i miks zvuka Jakov Munižaba.

Glavni junak u zadnjem delu pekare kupuje kifle ispod tezge, odajući ponovo utisak junaka koji je poput uljeza, onoga koji radi stvari mimo sistema kojem se većina pokorava. Glavni junak nastavlja put do svog posla praćen naracijom barmena (Saša Bjelić), od koga saznajemo o tome kakav je Mihajlo na poslu, i o njegovom ocu. Barmen pripoveda o prodaji i propasti fabrike i njegovog bara, dok kamera snima tu istu fabriku i Mihajla u njoj. On karakteriše Mihajla kao tihog gosta koga nepravedno klevetaju da krade lepak i bronzu iz fabrike dok kamera prati Mihajla kako upravo to radi: krade iz fabrike. Glas barmena doprati Mihajla do njegovog lokala u koji on svraća nakon posla. U linčovskoj sceni u malom, pustom i neuglednom baru, jedina devojka (Dragana Lalović) pleše sama, sve smelije i smelije gledajući izazivački u Mihajla. Sva njihova komunikacija ostaje na toj smeloj razmeni dugačkih pogleda, dovodeći u pitanje realizam njene pojave, podsećajući i na Kaurismakija i njegovo hladno i izrazito atmosferčino viđenje ljudskih strasti. Na putu kući, Mihajlo posmatra jedan prozor sa ugašenim svetlima u tišini, govoreći o ljubavi za kojom čezne i za koju je jasno da je izgubio. Dok se nastavlja njegova jutarnja rutina, glas sestre (Dragana Vidaković) pripoveda o Mihajlovoj predanosti majci. Govoreći o tome kakav je Mihajlo bio kao dete počinje da govori o svojoj kćerki (Iva Bijelić) koja liči na njega. U tom trenutku slikom pratimo njenu kćerku koja je opsednuta verom, kao što je i njen ujak Mihajlo bio kao mlad. Dok je vidimo kako se igra sa kućnom hemijom čujemo o njenoj posvećenosti Bogu, ali i tome kakav je Mihajlo za nju uzor, devojčica sipa mešavinu koju je napravila u saksiju sa biljkom. Dok devojčica čita molitvu pred spavanje, Mihajlo posmatra prozor na kome se, ovog puta, upali svetlo i kao da mu daje znak da dela.

Sledećeg jutra je sve napušteno: Mihajlova staza kroz groblje, njegov neraspremljeni krevet, gomila ukradene robe u kupatilu, nagomilane nepojedenih kifla u kuhinji, dok mu ostareli komšija uporno zvoni na vrata tražeći novine. Mihajlov život deluje napušten već duže vreme, i da nema komšijine upornosti, mogao bi proći i potpuno neprimećen. Mašina u fabrici je pusta, a jedan od listova biljke koju je Mihajlova sestričina zalila kućnom hemijom se osušio. Nestao je konačno iz života koji mu nije pripadao.

Vladimir Vulević nam na zanimljiv način pripoveda o svom glavnom junaku i njegovoj zastrašujuće praznoj stvarnosti. Kroz njega on govori i o problemu čitave generacije kojoj i sam autor pripada, koja je nasledila jednu propalu zemlju i ništa sem razočaranja. Vulevićevom glavnom liku ne pripada njegov sopstveni život i on u njemu ne postoji. Kadrovi nagomilanih kifli i kade pune ukradenog materijala govore da u tom domu već dugo niko ne živi, sugerišući da on zapravo ne živi. Reditelj na to ukazuje i postupkom u kojem Mihajla niko ne primećuje u njegovom životu, uz dva izuzetka: njegovu sestričinu i devojku u baru. Niko osim njih dve čak ni ne uspostavlja kontakt očima sa njim, oni ga doslovno ne vide. Reditelj i direktor fotografije (Luka Papić) se ovde služe i kadriranjem da bi sugerisali nevidljivost i izolovanost glavnog junaka iz sopstvenog života. U pitanju su često vrlo dekomponovani kadrovi, ponekad sa nametljivo odsečenim glavama likova kao u sceni posete sestri, ili detaljima koji oduzimaju element ljudskog kontakta iz njegove komunikacije, kao u naručivanju pića u baru. Veliki akcioni prostor koji je ostavljen Mihajlu u njegovim kadrovima je ostavljen za sve što nedostaje njegovom životu, naglašavajući praznine koje ga pritiskaju. Indiferentnost okoline kod glavnog junaka budi želju da naruši poredak koji ga melje ne primećujući ga, i on to sprovodi kroz besmislenu krađu iz fabrike. Poput njegove sestričine koja iz dečije želje da sazna šta će se desiti ako poremeti sipajući hemiju u zemlju koja hrani biljku – naš junak uporno krade bez ikakve koristi za sebe. Mihajlova dečija igra takođe nije bez značaja za tumačenje njegovog života. On je neprimetni uljez u sopstvenom životu, kao što je to kao dete bio u stanovima svojih komšija. Uljez koji nestaje onog trenutka kada se upali svetlo.
U ritmu ovog filma postoji nešto ritualno, što na gledaoca deluje poput mantre, i u čemu se gledalac, kao i naš glavni junak polako izgubi. Autor pažljivo gradi ritam čitavog filma paralelno sa ritmom svakodnevice ali i unutarnjim, duhovnim ritmom glavnog junaka. Na nivou ritma Vulević sprovodi jedan izuzetno precizan i delikatan postupak, na dva nivoa: u slici i zvuku. Naime, off naracijom u kojoj slušamo o glavnom junaku, on tuđim mišljenjima biva izdvojen tako da njegova usamljenost postaje glavna nota filma, udaljavajući ga i od samog gledaoca. Ovakav postupak, sa tekstom iz off prostora koji opisuje junaka, odgovara nekim književnim postupcima i glavni junak dobija nešto od atmosfere i emotivnosti književnih likova iz dela Kamija, ali i Karvera i Vonegata. Tako ritam ovog filma, a i njegova emotivnost imaju duboko uzemljenje u književnosti. U estetskom aspektu, ali i u kontekstu glumačke igre možemo govoriti o uticaju Akija Kaurismakija. Hladnoća i svedenost prizora iz Mihajlovog života u Priboju odgovaraju finskoj stvarnosti koju Kaurismaki opisuje, zajedno sa suspregnutom glumačkom igrom koja samo povremeno otkriva jake, sirove emocije koje sežu duboko u njegove spolja otuđene likove.

„Kako sam pobedio lepak i bronzu“ je film koji predstavlja jednu poetsku, duhovnu dijagnozu celog društva i zemlje kroz njegovog centralnog junaka. Nemoć koju Mihajlo oseća u sopstvenom životu ostavlja mu prostor da se, paradoksalno, jedino kroz svoje potpuno poništenje i nestanak može nadati tome da bude prisutan. Vladimir Vulević kroz svoju diskretnu poetiku, tragiku malog čoveka ali i snažan društveni izraz govori o činjenici da je možda duhovni život zemlje u kojoj njegov junak (ne)živi, zapravo već odavno odsutan.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.