SRB ENG

PRIRODA I DRUŠTVO

Kritika filma „Zemlja meda"

06. april 2020. | Autor: Dejan Prćić



NASLOV FILMA: Zemlja meda (Медена земја)

REŽIJA: Tamara Kotevska, Ljubo Stefanov

TRAJANJE: 85’

ZEMLJA: Severna Makedonija

GODINA: 2019.

 

Dokumentarni film iz Severne Makedonije, „Zemlja meda“ (Медена земја) u Srbiji premijerno je prikazan pre godinu dana na festivalu Sedam veličanstvenih, a cele protekle godine pisano je, ne samo o poruci koju film nosi, već i brojnim priznanjima, nagradama i pozitivnim kritikama širom sveta. Premijerno prikazan u januaru prošle godine na festivalu nezavisnog filma Sandens (Sundance Festival), film „Zemlja meda“ osvojio je tri nagrade, između ostalog i nagradu Najbolji film selekcije svetskog filma. Međutim, vest o filmu koji prati poslednju samostalnu pčelarku u Evropi Atidže (Hatidže Muratova) nije mogla da zaobiđe ni one koji nisu posvećeni filmu –  dve nominacije za nagradu Oskar u kategorijama za Najbolji dugometražni dokumentarni film i Najbolji međunarodni dugometražni film. Iako ni jedna od ove dve nagrade nisu otišle autorskom timu filma (snimatelji Fejmi Daut i Samir Ljuma osvojili su nagradu Društva američkih snimatelja), koji između ostalog čini i rediteljski dvojac Tamara Kotevska i Ljubo Stefanov, ono što je važnije istaći jeste činjenica da ovo ostvarenje koliko funkcioniše na univerzalnom planu kroz odnos prirode i čoveka kao njenog sastavnog, a otuđenog dela (što može biti jedan od razloga da delo kao takvo bude prepoznato na globalnom nivou), ovaj film donosi i jednu lokalnu, takoreći čisto balkansku crtu, otelotvorenu kroz prikaz porodice, te isto toliko dobro funkcioniše i kada je u pitanju lokalna identifikacija.

„Zemlja meda“ obuhvata ciklus od četiri godišnja doba koja služe kao glavna odrednica za ono što možemo nazvati radnjom filma. Na početku, u selu skoro uklesanom u stenama, Atidže živi sama sa starom i bolesnom majkom Nazife o kojoj se predano brine pored toga što se bavi divljim pčelama i proizvodnjom meda. Široki kadrovi stenovite prirode i Atidže koja neobeleženim putem odlazi do otvora u stenama u kojima pčele prave med, otvaraju ovo ostvarenje i to, začudo ne ostavljajući utisak neprijateljske prirode i malog čoveka, već malog čoveka kao dela prirode. Tom utisku sigurno doprinosi i muzika (bend Foltin) koja se pojavljuje na samom početku i tek na samom kraju, ali i jarko žuta boja košulje koju Atidže nosi skoro tokom celoga filma, i koja se bojom savršeno uklapa u ambijent i atmosferu priče. Međutim, mir biva narušen onoga trenutka kada se doseli devetočlana porodica na čelu sa Huseinom (Hussein Sam), ocem porodice i njenim glavnim patrijarhalnim stubom. Njihovim dolaskom, fokus i dalje ostaje na Hatidže sve do trenutka u kojem i Husein ne odluči da i sam započne sa proizvodnjom meda, te ubrzo donese košnice.

Kada je u pitanju kamera možemo istaći samo jedan epitet: jednostavnost. Snimajući Atidže i njenu majku, kamera je mirna, skoro neprimetna, a osvetljenje tokom celog filma prirodno što se može uočiti posebno u scenama u kojima se vremenske prilike menjaju. S druge strane, kadrovi ispunjeni porodicom Sam, često su definisani nemirnom kamerom iz ruke, brzim i nedefinisanim pokretima, prvenstveno zbog životinja koje neobuzdano jurcaju, ali i same akcije u kojoj se ova mnogočlana porodica neprestano nalazi. Prirodni (dis)balans koji nastaje u kombinaciji ovakva dva pristupa već sam po sebi definiše ono što se može izdvojiti i kao glavna tema ovoga filma: kako se čovek približava onome što je društveno prihvatljivije, tako se udaljava od prirode i njenih zakona neprestano je urušavajući opravdanjima koja su društveno apsolutno razumljiva i prihvatljiva. Husein zna da mora da nahrani sedmoro dece, te mu nije dovoljno onoliko meda koliko Atidže od njenih pčela dobija, te je za njega filozofija pola uzmi, pola ostavi skoro pa neprimenjiva. S druge strane, Atidže koja prirodu oseća duboko u sebi, udaljena je skoro od svih društvenih zakona.

Najveća snaga ovoga ostvarenja upravo je u prirodnosti i jednostavnosti koja je produkt svega nabrojanog, ali i neverovatno suptilne montaže (Atanas Georgiev), koja dopušta priči da se ispiše sama zbog čega na momente zaista deluje kao da iza filma stoji unapred veoma dobro skrojen scenario. Možda najzanimljivije od svega jeste upravo to što se na prvi pogled izdvaja utisak da se u „Zemlji meda“ radi o odnosu prirode i čoveka, što svakako jeste tačno, ali ono što sveukupan autorski uspeh ovoga filma ostavlja za sobom jeste i poruka da odnos prirode i čoveka nije ništa drugačiji, a time ni suprotan odnosu čoveka i čoveka. Upravo na ovome mestu moguće je učitati ono lokalno, tipično balkansko, otuđeno a agresivno što odlikuje ne samo odnose porodice Sam, već i većinu porodica koje poznajemo u onome što zovemo stvarnost. Otac koji svoje postupke (prema prirodi i ljudima) opravdava potrebama porodice i deca koja nikada nisu ni tražila povod za svoje postojanje koje postaje predmet rasprava tokom filma. Jedan od mlađih sinova Veli (Veli Sam) otvoreno se protivi ocu i odlazi kod Atidže, dečije osećajući da pčele njegovom ocu ne donose dovoljno meda jer ne brine istinski o njima, koliko Atidže brine. U njihovom odnosu, presecaju se dve strane, dva principa jer njih dvoje dele dečiju neiskvarenost i naivnost – Veli kao dete, a Atidže kao odrasla osoba koju karakterišu dečija posvećenost i neiskvarenost.

„Zemlja meda“ je izuzetno važan film za ovaj region, a nagrade i pažnja koja mu je posvećena ovoga puta biće stavljena u drugi plan, ne kao povod ove kritike, već kao posledica onoga što ovaj tekst pokušava da istakne. Naime, radi se o ostvarenju koje je suštinski uspelo da prikaže lokalno i univerzalno, a ne skrnaveći ni jedno, ni drugo. Upravo iz tog razloga „Zemlja meda“ važan je film kako globalno, tako i nama u regionu, pre svega zbog svedenosti, istine i snage koju ovo ostvarenje nosi.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.