SRB ENG

REALNOST, TO (NI)SAM JA

Kritika filma „Realna priča“

17. нов 2019. | Autor: Dejan Prćić



NASLOV FILMA: Realna priča

SCENARIO: Vladimir Simić; po priči „Razvedeni“ Miroslava Momčilovića, 
saradnici na scenariju: Marko Manojlović i Gordan Kičić

REŽIJA: Gordan Kičić

ULOGE: Gordan Kičić, Nina Janković Dičić, Lena Lazović, Nebojša Ilić, 
Branimir Brstina, Svetozar Cvetković, Katarina Gojković

TRAJANJE: 91’

GODINA: 2019.

Veljko Radisavljević (Gordan Kičić) glavni protagonista filma Realna priča je otac, suprug, prijatelj, sin, po zanimanju glumac, ali bez obzira na koju se od životnih uloga osvrnuli, ispod svake od njih stoji sredovečan čovek zarobljen u umu deteta koje nikako da dobije ono što želi, te i sam, kako autorska ekipa filma navodi, počinje da veruje da je ceo svet protiv njega.

Gordan Kičić potpisuje ulogu reditelja, producenta i glavnog glumca, te se ovo ostvarenje može smatrati zaista jednom malom pobedom na polju onoga što bismo mogli zvati srpskom kinematografijom, pogotovo kada se u fokus uzme glumačka podela, koja u ovom ostvarenju možda ostavlja i najjači utisak: uloge su podeljene tako da svako od aktera svojom pojavom i stilom igre da onoliko, koliko kadar može da uzme, te od početka do kraja, Realna priča, odiše lakoćom igre koja izbija u prvi plan, pa u drugi ostavlja činjenicu da scenaristički postoji jedan osnovni problem, a to je unutrašnja logika glavnog junaka. Kičić izvrsno donosi na platno lik čoveka koji, osim što je nezreo zajedno s tim nije u stanju da prihvati odgovornost za ono što se oko njega dešava, pa tako ni za brak u kojem (pasivno) učestvuje i koji se raspada pred njegovim očima, ali ono što je primetno jeste nedostatak inicijative za unutrašnju promenu u glavnom junaku. Veljkova realnost određena je njime samim apsolutno u svima i svemu, čime film dobija komičku dimenziju koja mu je i potrebna, ali dramska skoro sve do samoga kraja, bar kada je glavni junak u pitanju, nedostaje iz jednog osnovnog razloga: sve promene dolaze od spolja, te u svakoj od novonastalih konstelacija (potencijalni razvod, nemogućnost komunikacije s detetom, i neuspeh u karijeri) Veljko ostaje Veljko koji samo pokušava da na sebi svojstven način iz svih problema izađe što manje okrnjen. Upravo zato, kada splasne oduševljenje načinom na koji glavni junak vidi svet oko sebe, ostaje određena bojazan da se do kraja ništa neće ni dogoditi. Ipak, kao komedija, Realna priča funkcioniše u svojim okvirima, te se ostali junaci, iako neretko samo u obrisima, ističu time što, kao i glavni junak, skoro svi dele jednu osobinu: svako ima svoj svet i malo ko je u stanju da taj svet istinski približi onom drugom. Kao kontrapunkt Veljku i njegovom egocentrizmu, stoji Nina Janković u ulozi Jadranke, Veljkove supruge i majke njihovog deteta, te se dramski element prelama upravo u njenom karakteru. Balansirajući između očaja i trezvenosti, Nina Janković je napravila zaista najbolji lik do sada u svojoj glumačkoj karijeri, i verovatno je primarni argument na temu dobro podeljenih uloga u filmu Realna priča.

Ipak, najveći utisak ostavlja upravo postavka glavnog junaka: Veljka ne definišu okolnosti u kojima se nalazi, već on definiše sopstvene okolnosti, najčešće apsolutno nesvestan samoga sebe. Upravo takva definicija u isto vreme biva i mač sa dve oštrice: nedostatak inicijative za promenom na početku priče, te nedostatak „dramskog“ u početnoj postavci, zbog čega unutrašnja promena koja dolazi na kraju ostvarenja biva prihvaćena slabije nego što bi to bio slučaj da i samog Veljka zateknemo u situaciji koja inicira sva ostala dešavanja u filmu. Tako, prva polovina filma ostaje na svim ostalima likovima koji se (u velikom broju)  pojavljuju i čija se složenost tek nazire zbog nedovoljnog prostora koji im film, kao forma, ostavlja. Već nakon nekoliko scena, Veljkov problem postaje jasan čime se komički potencijal iscrpljuje sve brže. Ipak, ono zbog čega Realna priča ima veliki bioskopski potencijal jeste upravo u istini, koja bez obzira na sve nedostatke, kako tehničke tako i scenarističke, izbija u prvi plan.

Posmatrajući Realnu priču kao celinu, možemo slobodno reći da ovo ostvarenje ima skoro sve što je jednom dobrom filmu potrebno: jasne, autentične i složene karaktere, odličnu glumačku podelu i priču punu potencijala. Nedostaci se nalaze u načinu na koji je narativ „posložen“, te u odnosu prostora i vremena u kojem karakteri funkcionišu, zbog čega dramsko i komično ne postoje zajedno i ne proizilaze jedno iz drugog, već postoje skoro potpuno odvojeni. Međutim, to ne menja činjenicu da film Realna priča, odiše istinom koja u ovako lažljivim vremenima, uvek dođe kao veliko osveženje.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.