Nakon podužeg čekanja ostvarenje „Inkarnacija“ nedavno je stiglo na redovan bioskopski repertoar. U više navrata smo pisali o ovom filmu i najavljivali njegove festivalske nastupe, popričali smo i Stojanom Đorđevićem, glavnim glumcem, a sada evo i kraćeg razgovora sa Filipom Kovačevićem, rediteljem ovog vanredno zanimljivog i prilično atipičnog novog srpskog filma.
Sa kojim i kakvim nadama si očekivao domaću premijeru i početak bioskopske distribucije Inkarnacije?
Nadao sam se da će film dopreti do ljudi koje bi tako nešto moglo da zanima. Ne očekujem da bude veliki hit, daleko od toga, ali zadovoljan što su se ljudi pojavili.
Da li postoji neki ključ u kome bi voleo da gledaoci doživljavaju ovaj tvoj film?
Voleo bih da budu otvoreni za alternativniji pristup žanru koji akcentuje unutrašnju borbu glavnog lika izgubljenog u nadrealnom svetu koji je podređen tom konfliktu.
Da li se tokom dosadašnjih, ovdašnjih i inostranih, festivalskih prikazivanja, možda iskristalisao profil te ciljane publike filma? Kome se Inkarnacija ponajpre obraća i ko na nju najbolje reaguje?
Ne bih rekao da se iskristalisao jer se stalno iznenađujem kada otkrijem kome se film sviđa, a kome se ne sviđa. Mislim da će mlađi ljudi koji mogu da se identifikuju sa nepripadnošću i borbom koju nosi glavni lik reagovati bolje na film nego stariji ljudi koji su navikli na strogo tradicionalnu strukturu priče. Izgleda da je film zahtevniji nego što sam mislio kada smo ga završili u smislu da traži određeno zalaganje od strane gledaoca. Mislim da film ima šta da ponudi onima koji su otvoreni i spremni da ulože neku vrstu koncentracije.
Koje su ti prve asocijacije na samo snimanje budući da je Inkarnacija prevalila baš dug put od prve klape do ovih premijernih prikazivanja?
S jedne strane se sećam snimanja kao da je bilo juče, a sa druge sam potisnuo mnogo toga. Sećam se beznadežnog osećaja kada bi delovalo da sve ide protiv nas i da nikada nećemo završiti, beskrajnih snimajućih dana i nepoverenja mnogih ljudi na koje smo nailazili. Pamtim koliko je bilo teško i ponosan sam što smo uspeli da završimo film.
Kakve uspomene i kakva saznanja o samom filmu i načinu na koji on komunicira sa gledaocima nosiš iz Londona i Kotbusa nakon tamošnjih festivalskih gostovanja?
Stekao sam jako pozitivna iskustva na oba festivala. U Londonu najviše pamtim nekoliko oduševljenih ljudi koji su mi prišli u hodniku i počeli da iznose svoje teorije o dubljem značenju priče koje su bile bolje nego bilo šta što bih ja mogao verbalno da artikulišem. U Kotbusu smo zakasnili na Q&A sesiju posle druge projekcije, jer smo uspeli da se izgubimo, nakon čega su nas pozvali iz organizacije i insistirali da se ipak pojavimo u bioskopu u kojem je film prikazan. Tamo smo zatekli publiku koja nas čeka i programskog direktora festivala koji ih drži u sedištima improvizovanim govorom o srpskoj kinematografiji. Utrčali smo u salu i održali Q&A.
Šta je ono u bližoj budućnosti očekuje Inkarnaciju, a šta je to tebi sleduje u profesionalnom smislu?
Za početak, očekuje nas još par festivala na koje smo naknadno upali, a ima i nekih koji nas još uvek razmatraju. Što se mene tiče, više volim svakodnevni posao rada na tekućem projektu nego prikupljanje priznanja i davanje intervjua vezanih za onaj koji je završen. U jednom trenutku moraš da usvojiš sve što si naučio i nastaviš dalje.
Razgovor sa Stojanom Đorđevićem, tumačem glavne uloge u Inkarnaciji, možete da pročitate na našem portalu, baš kao i najavu filma.
Razgovarao: Zoran Janković