SRB ENG

RUŠEVINE POD VELOM MAGIJE

Kritika filma „U slavu ljubavi“

15. novembar 2020. | Autor: Ivona Đurić



NASLOV FILMA: U slavu ljubavi

SCENARIO I REŽIJA: Tamara Drakulić

TRAJANJE: 80’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2020.

 

Drevni mitovi, kultovi, ukorenjena verovanja i arhetipovi duboko su sadržani u tekovini savremene civilizacije. Te strukture nastavljaju svoj život i bitno određuju nove odnose utičući na stvarenje novih folklora i novih struktura.[1]

Tamara Drakulić, autorka filmova „Ljuljaška“ (2012), „Okean“ (2014) i „Vetar“ (2016) u svom najnovijem ostvarenju „U slavu ljubavi“ (2020) kroz antropološku prizmu istražuje univerzalnu i nikad do kraja dokučenu temu ljubavi. Film je premijerno prikazan na ovogodišnjem izdanju Sarajevskog filmskog festivala (Sarajevo Film Festival), a domaća premijera održana je na 16. izdanju festivala Slobodna zona u okviru takmičarske selekcije Horizonti Balkana. Nastao je uz podršku Filmskog centra Srbije i programa MEDIA Kreativna Evropa, a predstavljan je u okviru platformi: LisabonDocs, Rough Cut Boutique, LocarnoPro.

Ovaj poetski dokumentarac prati život u meksičkom pustinjskom selu Porteru koje još uvek evolutivno korača od primitivne zajednice ka civilizaciji. Film otvara scena konjskih trka, da bismo se potom u opservacijskom maniru upoznali sa svakodnevicom mesta. Selo stisnuto između brda, šuma i pustinje, prepuno prašine i ruševina obavijeno je velom magije.

Narator filma je pčelar po imenu Beto, koji pruža mitološki i istorijski kontekst mesta. Beto se obraća direktno u kameru, a njegov glas, s vremena na vreme, dolazi iz off-a i zajedno sa dugim statičnim kadrovima nepreglednih pejzaža i građevina (kroz objektiv Igora Đoređevića) kojima dominiraju topli tonovi uspostavlja se lirski efekat i izrazito meditativna atmosfera.

U njegovim pričama prepliću se folklor i stvarnost, ali upravo ovo prepoznavanje istovetnosti između drevnih narativa i vladajućih mehanizama aktuelnog društva, jeste ono što autorka potencira. Beto golim rukama brine o svojim pčelama i sa neverovatnom lakoćom kroti konje fascinirajući svojom mudrošću i dubokom povezanošću sa prirodom. U filmu je dominantan motiv konja: uvodna scena konjskih trka koja se završava zamrznutim kadrom i scena (koja je ujedno i tizer filma) u kojoj Beto objašnjava tehnike jahanja. Konj je univerzalni simbol slobode, a na psihološkom planu dovodi se u vezu sa neobuzdanim i nesvesnim koje samo mi (kao jahači) možemo da ukrotimo. Održavajući vezu sa nesvesnim Beto prenosi opskurna narodna verovanja o vešticama, mrtvima koji lutaju noću, sovama i zmijama koje su oličenje zla. Kroz humor on prihvata i objašnjava realnost koja je van opipljive i logičke. Sa druge strane, dok priča o društvenim nepravdama, staleškim razlikama i eksploataciji meštana na njegovom licu i glasu ogledaju se prezir i gađenje. Uočavajući analogije između vidljivog i nevidljivog sveta, narodnih verovanja, kolektivnih strahova i različitih društvenih normi, Beto pruža uvid u socio-istorijski kontekst mesta, ali i kompas za razumevanje savremene, daleko naprednije civilizacije.

Pored Betove pronicljive priče koja nosi strukturu filma predstavljena je rekonstrukcija Šekspirove tragedije „Romeo i Julija“ koju, kroz glumačku radionicu, izvode tinejdžeri iz sela. Izuzev scene u kojoj jedna od devojčica na simpatičan i komičan način objašnjava zašto voli svoju drugaricu, autorka odlučuje da ne zalazi dublje u njihove odnose, niti u doživljaj dela i percepciju ljubavi. Dok uvežbavaju tragediju na poljima, u ruševinama i u crkvi, sa kamerom komuniciraju samo pokretima tela. Vizuelna konstrukcija ovih kadrova je geometrijska i stilizovana, a dok govore viktorijanske stihove, položaji i pokreti ovih tinejdžera su kruti i nimalo opušteni. Međutim, s vremena na vreme oni pokazuju nešto detinje i sirovo, što proizvodi humoristički efekat i pruža mogućnost za bolje upoznavanje aktera.

U svojoj montaži, Tamara Drakulić uspostavlja spor tempo kontinuirano preplićući Betove monologe sa izvedbom „Romea i Julije“. Široki totali jedinstvenog krajolika i dugački kadrovi detalja (poput meseca, roja pčela…) apsolutno se stapaju sa Betovim glasom i Šekspirovim stihovima, a u kombinaciji sa autentičnim zvukovima mesta. Postavljajući tekovine evropske kulture u kontekst daleke i nepoznate civilizacije, autorka ne uspostavlja efekat kontrasta, već naprotiv istovetnosti i celine.

Pitanje koje se neizbežno postavlja jeste: šta je autorka na ovom putovanju saznala o ljubavi? Romeo i Julija su univerzalni simboli romantične ljubavi, koja mora biti nemoguća i fatalna da bi bila postojeća. Međutim, oni su takođe oličenje snage koja pokušava da nadvlada mržnju u čoveku i društvu. Jedan od bitnih motiva kod Šekspira je nesklad između potreba i želja pojedinca nasuprot društvenog sistema. Nadovezujući se na ovaj motiv autorka se odnosi prema ljubavi na način koji daleko prevazilazi ideal romatične ljubavi.

U svojoj potrazi za odgovorima autorka se vraća korenima tretirajući ljubav na univerzalan način: kao princip delovanja, te prihvatanja različitosti. Hipnotišućom fotografijom, skoro neprimetnim rezovima koji se vezuju po principu asocijacija i izuzetnim osećajem za ritam, Tamara Drakulić još jednom uspeva da približi i nasluti ono što uvek i nužno ostaje nedorečeno.

 

 

[1] Zečević Božidar, „Čitanje svetla“, Beograd: YU film danas: Prosveta: „Prometej“, 1994 (str. 27)

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.