Razgovorom sa Slobodanom Šijanom i projekcijom nekoliko njegovih filmova tog usmerenja, danas, u četvrtak, 15. decembra, sa početkom u 18 časova, u Art bioskopu Kolarac, počeće Festival meta filma, koji će trajati trajati tri dana i u čijem fokusu su upravo meta filmovi. Tim povodom porazgovarali smo sa Sašom Radojevićem, scenaristom i rediteljem, a u slučaju ovog festivala – koodinatorom programa.
Šta bi tačno bio meta film i otkud baš on u žiži ovog novog festivala?
Meta film je veoma razvijena i dugovečna linija u svetskoj kinematografiji. Ovaj pojam se prvenstveno odnosi na filmove o filmovima, ali i na one koji se na eksplicitan način bave jasno prepoznatljivim žanrovskim modelima. Takođe, meta film obuhvata i ona ostvarenja u kojima akteri naznačavaju da će ono što gledamo biti proizvod fikcije, kao i širok dijapazon – parodije, kompilacijske arhivske filmove, mejking of filmove… Dakle, izrazito samorefleksivna delameđu koja, na primer, spada i aktuelni domaći bioskopski hit – Stado.
Kako je izgledao rad na pripremi i organizaciji ovog festivala i ko je sve zaslužan za njega?
Festival meta filma krovni je projekat za ideju o festivalu garažnog filma, a sve to je deo aktivnosti Centra za savremeni srpski film. U organizaciji su ključni zamajac dali Nevena Đonlić, kreatorka delatnosti Art bioskopa Kolarac i reditelj Milutin Petrović, a moj zadatak je vezan za koordinaciju programa.
Koja je pozicija meta filma u odnosu na srpski film i srpsku kinematografiju?
Meta film ima značajnu tradiciju u okviru srpske kinematografije. Još od šezdesetih godina kada je došlo do pojave popularnih mjuzikala (Zvižduk u osam i Šeki snima, pazi se). Ekspanziju je doživeo kroz scenaristički opus Branka Vučićevića i njegovu saradnju sa Dušanom Makavejevim i Karpom Godinom, koji je formulisan i sintagmom srpska montaža, odnosno, ravnopravnim uključivanjem arhivskih materijala u novu naraciju. Ključni doprinos srpskom meta filmu stigao je preko dela Lazara Stojanovića Plastični Isus i Želimira Žilnika Beograde, dobro jutro. Veliku popularnost kod publike stekli su meta filmovi Slobodana Šijana (Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug i Davitelj protiv davitelja), a aktuelni dodaci srpskom meta filmu najistrajnije se promovišu kroz ostvarenja Mladena Đorđevića (Made in Serbia i Život i smrt porno bande) i praksu garažnog filma kojem pripada više filmova Jelene Marković, Tamare Drakulić, Milutina Petrovića i mene.
Primećuješ li ovdašnju neravnotežu između filmske produkcije i hiperinflacije festivalskih filmskih prigoda?
Tu neravnotežu bih opisao na sledeći način – premalo je filmskih festivala u odnosu na ovdašnje gledalačke potrebe. Festivali su jedina mesta za promociju i prikazivanje filmova koji nisu deo velikog finansijskog mehanizma. Oni daju potpuniju predstavu o raznovrsnim kulturama i autorskim poetikama srpskih reditelja koji prezentuju kompleksnu sliku sveta.
Za kraj, hoće li biti naznaka meta filma i tog pristupa i u tvom novom filmu i šta se u ovom trenutku zbiva sa tvojom Aleksandrom?
U filmu Aleksandra ima elemenata meta filma, ali u znatno manjoj meri nego u mojim ranijim filmovima (Poljupci, Narcis i Eho i Porodica). Aleksandra je, pre svega, jednostavna ljubavna priča namenjena širokoj publici koja je prezasićena nasilnim sadržajima i želi da na filmu vidi duboke i ljudske emocije. Uskoro završavam snimanje filma Aleksandra i nadam se da će premijera biti održana tokom naredne godine.
Razgovarao: Zoran Janković