SRB ENG

SLIČNOSTI I RAZLIKE

Kritika filma „Nikog nema“

14. mart 2021. | Autor: Katarina Koljević



NASLOV FILMA: Nikog nema

SCENARIO: Jelena Gavrilović, Dimitrije Kokanov

REŽIJA: Jelena Gavrilović

ULOGE: Teodora Janković, Igor Benčina, Nina Popović, Miodrag Dragičević

TRAJANJE: 20’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2017.

 

„Nikog nema“ je kratkometražna saga koja na suptilan način govori o dve, na različite načine, bolne adolescencije u već prepoznatljivom rediteljskom stilu Jelene Gavrilović, afirmisane autorke kratkih filmova, ali i internet serije „#SamoKažem“. Nagrađivana na različitim međunarodnim filmskim festivalima − Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma (Martovski festival), na festivalu u Visbadenu (GoEast) i Biaricu (Biarritz International Festival of Audiovisual Programming), Gavrilović ovog puta donosi duboko emotivnu priču o devojčici i njenom telohranitelju tokom dva letnja dana u Beogradu. I ovo ostvarenje je imalo bogat festivalski život tokom kog je prikazano na nekoliko evropskih filmskih festivala među kojima je možda najznačajniji festival u Lokarnu (Locarno Film Festival).

Sara (Teodora Janković) je kćerka imućnog čoveka koji se bavi, očigledno, sumnjivim poslovima, a koju u njenim tinejdžerskim danima prati Dule (Igor Benčina), njen telohranitelj. Zatičemo je u trenutku kada je povređena, budući da ju je ostavio dečko, Sergej (Miodrag Dragičević). Sara je odlučna u tome da ne želi da pusti Sergeja, pa mu tako odlazi u posetu u kojoj nema hrabrosti da govori o svojim osećanjima, te na kraju njihov razgovor biva okrenut ka opcijama za letovanje koje jasno podcrtaju njihove klasne razlike. Sergej je nezainteresovan i suptilno joj to stavlja do znanja. Skrivajući se od telohranitelja, ona se iskrada sa žurke na kojoj nema mnogo prijatelja, samo da bi opet našla Sergeja i čula njegovo surovo i direktno odbijanje. Povređena, vraća se Duletu koji sa Sarom komunicira u zaštitničkom tonu, koji bi mogao biti ton starijeg brata ili oca. Zatim nastupa račvanje u narativu i dolazi do promene protagoniste po dva puta u poslednjem trenutku: na trenutak protagonista postaje Dule u njegovoj kratkoj poseti njegovoj kćerki (Nina Popović). U kontaktu sa sopstvenim detetom on je daleko suroviji i nezainteresovaniji, te je ubrzo i ostavlja nakon površnog razgovora. Zatim fokus ostaje na Duletovoj ćerki, dok puši cigaretu koju je ukrala iz očeve paklice.

Jelena Gavrilović nenametljivim rediteljskim stilom govori o ulogama i značaju koji (ne)zauzimaju roditeljske figure u životima adolescentkinja. Rediteljka ovde vešto postiže empatiju prema dva vrlo različita karaktera. Saru i Duletovu kćerku deli klasni okean razlika, ali ih spaja odsustvo roditeljskih figura. U većem delu filma autorka izlaže priču o usamljenoj tinejdžerki (Sari), koja je zbog svega što ima hendikepirana u socijalnim kontaktima. Stakleno-metalni kavez u vidu BMW džipa u kojem plovi po ulicama Novog Beograda i njen visoki telohranitelj je fizički štite, ali je ona još uvek podložna emotivnim povredama kao i svi adolescenti. I u pogledu kadriranja rediteljka Gavrilović i direktor fotografije Igor Đorđević odvajaju ovaj lik od sveta u kojem se kreće, publika vidi spoljni svet kao i ona – samo kroz prozor automobila. Paleta ovog filma je strogo kontrolisana, pa tako u njoj nikada nema ni jedne tople boje, jer je ovaj filmski svet lišen emotivnog ispunjenja za njegove junake. Reč je o ispranim, hladnim tonovima koji uspevaju sa sobom da prenesu teskobnost i lepljivost beogradskog betona leti. U domenu montaže Ana Žugić se u saradnji sa rediteljkom drži strukture scene-kadra, koja dobro funkcioniše kao fokusiranje na likove uvodeći na taj način narativ koji je isključivo vezan za emotivna stanja i junake nezavisno od zapleta.

Sara deluje kao vanzemaljac u svetu u kojem se nespretno kreće, neopremljena za surovost i pravila koja u njemu važe. Ona je nezrela, ali to ne umanjuje njeno osećanje bola. Ovde se takođe radi o liku koji dobija sve što poželi, nekome ko je odrastao uz mogućnosti i odgovor „da“, koji se susreće sa možda prvim „ne“ koje će morati da procesuira. Centralna složenost ovog kratkog filma leži u njegovom scenariju. U pogledu dramaturgije Dimitrije Kokanov i Jelena Gavrilović grade izazovan i neočekivan narativ, navodeći dva puta na „lažni“ trag. Dok je Sarin tok priče, strukturalno gotovo portretni i najzastupljeniji po pitanju minutaže, tek kraj filma, odnosno njegov poslednji kadar donosi njenu partnerku na poziciju protagoniste. Pametno se koristeći likom Duleta kao sponom između ove dve junakinje, Gavrilović i Kokanov stvaraju esenciju filma tek uvezivanjem sva tri junaka u jednu emotivno složenu sliku. Čovek koji ispunjava nedostajuće mesto oca jednoj devojčici je isti onaj koji ne zauzima svoj položaj oca prema sopstvenoj kćerki. Tako dolazimo do autorskog razmišljanja o odgovornosti i važnosti roditeljske uloge na prilično originalan način koji je vešto sproveden u kratkometražnoj formi, iako je sadržajno tema dostojna minutaže celovečernjeg filma. Jasna distinkcija između ove dve tinejdžerke, prikazana i vizuelno te i karakterno, produbljuje kontekst njihove duboke povezanosti. Koliko god se spolja razlikovale, njih dve dele nedostatak nečega što je nenadoknadivo. Međutim, na samom kraju filma, rediteljka je odana istinitosti a i verovatnosti života, koja je izrazito surova. Dule ostavlja ćerku usred razgovora zbog posla na koji mora hitno da ode, te tu biva jasno podcrtano kako je klasni sistem i u pogledu njihovih bolnih tačaka, naklonjeniji Sari. Ovde se izneverava ona romantizovana slika o postojanju ljubavi unutar manje imućne sredine, uprkos svim poteškoćama. Narativ ovde nudi verovatnu a složenu situaciju u kojoj Sara dobija kakvu-takvu kompenzaciju dok Duletova kćerka ostaje sa gorkim ukusom cigarete koju mu je krišom uzela.

Teodora Janković snažno i ubedljivo sprovodi introvertni karakter junakinje Sare. Ona uspeva da prevaziđe zamku kolokvijalno zvanu „i bogati plaču“ dajući uvid u usamljenu i mučnu atmosferu nerazumevanja koja stoji između nje i sveta. Gavrilović je pažljivo vodi kroz osetljivo razdoblje emotivnih lomova koje adolescencija nosi, bez obzira na okolnosti njenog ili njegovog života. Igor Benčina je izgradio izbalansiran, višeslojan lik i uspeo da sprovede doslednu i verovatnu transformaciju velikih razmera za kratku formu. On daje uvid u lice i naličje takozvane očinske figure. Nina Popović kojoj je poverena završnica filma, a samim tim i težina zaokruživanja i kontekstualizacije celog narativa je u svojoj ulozi naročito efektna. Ona se sa fizičkom, ali i psihičkom nedostupnošću oca bori na drugačiji način od Sare. Ona je racionalna, pričljiva i odlučna. Svet je za nju mnogo jasniji nego za Saru, koja izolovana i u nemogućnosti da vidi drugu realnost osim one koja je za nju skovana. U sceni sa Duletom njegova kćerka je jedini aktivni učesnik koji može da se nosi sa njegovim odsustvom u razgovoru. Poslednji kadar filma, u kojem ona gleda za ocem dok puši cigaretu je ujedno kadar koji sadrži ceo kontekst i suštinu filma. To je moguće i zbog precizne režije i glumačke igre, ali i zbog glumačkog izraza unutar ovog nemog kadra.

„Nikog nema“ donosi vešto orkestriranu kompoziciju čija analogna muzička struktura se može pronaći u onoj kakva je u rondu. Životi dve tinejdžerke se razlikuju, ali se obrasci ponašanja koji povređuju Saru ponavljaju kod Duletove kćerke. Dramaturška igra koju Jelena Gavrilović sprovodi govori o paradoksalnosti života i višestrukim ulogama koje u njemu svako od nas igra. Relevantnost ovog filma sa vremenom koje prolazi ne jenjava, obzirom da preispituje trenutak prvog sazrevanja žene i odsustva prvog modela muškarca sa kojim se svaka žena susreće: oca.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.