SRB ENG

Šta izjeda Pedra Almodovara?

31. јула 2019. | Autor: Boris Grgurović


Naslov filma: Bol i slava

Scenario: Pedro Almodovar

Režija: Pedro Almodovar

Zemlja: Španija

Godina: 2019.

 

Novi film čuvenog španskog reditelja Pedra AlmodovaraBol i slava, premijerno je prikazan na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Kanu. Publika u Srbiji, do sada, imala je priliku da ga pogleda na otvaranju Evropskog filmskog festivala Palić. Iako je tema velikog broja kritika kako je ovaj meta film autobiografsko delo Almodovara i kako je autor „uperio kameru na sebe“, te da je u pitanju omaž filmu Osam i po Federika Felinija, u ovoj kritici se time neću baviti. Sam sinopsis filma i najosnovnije biografske informacije o Pedru Almodovaru mogu potvrditi te tvrdnje, ali bila bi šteta posmatrati Bol i slavu isključivo kroz taj, senzacionalistički okvir. Mnogo je važnije je da je u pitanju najbolji film Pedra Almodovara još od 2006. godine i jedan od boljih meta filmova ove decenije. Nekonvencionalnom, fragmentarnom strukturom scenarija, koja pre podseća na strukturu romana, no filmskog scenarija i putem introspekcije glavnog junaka, Pedro Almodovar istovremeno pravi intimni portret filmskog reditelja Salvadora Malja (Antonio Banderas) i prikazuje komplikovan, kreativni proces nastanka filma.

Film prati sredovečnog reditelja Salvadora Malja koji se suočava sa velikim brojem, različitih problema. Maljo je u stvaralačkoj krizi već neko vreme, ali istovremeno pati od bezbroj hroničnih zdravstvenih problema – hipohondrije i depresije. Maljova egzistencijalistička kriza ogleda se u pat poziciji sa kojom smo se i ranije susretali što na filmu, što u literaturi – Maljo ne može da stvara, ali isto tako ne može da živi ako ne stvara. Međutim, svežina Almodovarovog pristupa se ogleda u fragmentarnoj strukturi. Glavni junak kroz ceo film pokušava da izađe iz ove krize, dok publika zajedno sa njim pokušava da shvati šta sprečava Malja da snimi svoj naredni film. Usput saznajemo i najintimnije detalje iz života problematičnog reditelja. Iako je u pitanju daleko poređenje, možemo da uporedimo dramaturgiju filma Bol i slava sa dramaturškim obrascem iz jednog dijametralno suprotnog žanra, takozvanih whodunit filmova. U takvim filmovima,  protagonista istražuje zločin i sistemom eliminacije dolazi do krivca, dok na sličan način, postepenom analizom problema reditelja Malja, doći će se do odgovora, koji od njih ga sputava da snimi svoj naredni film. Logično, onog trenutka kada protagonista osvesti šta ga najviše i istinski muči, moći će i da o tome snimi film i izađe iz krize u kojoj se našao.

Ove različite epizode iz života protagoniste variraju u dužini i kvalitetu, umeju da budu nevešto povezane ili nepovezane uopšte i jedina nit prisutna kroz ceo film, koja će se ispostaviti od ključne važnosti, jesu sećanja iz detinjstva protagoniste. Bilo da su u pitanju poetična ili surova sećanja, detinjstvo protagoniste provedeno u siromaštvu obeležio je odnos između njega i njegove majke Jasinte (Penelope Kruz).

Prvi od ovih nekoliko delova mozaika iz života Salvadora Malja jeste odnos između Malja i njegovog nekadašnjeg prijatelja, glumca Alberta (Asier Etxeandia). Nakon trideset godina provedenih u konfliktu nakon zajedničke saradnje na Maljovom filmu, Maljo i Alberto pokušavaju da izglade odnose na inicijativu reditelja. Iz detaljne analize njihovog odnosa saznajemo da je Maljo sebičan, sujetan i egocentričan, te poročan i depresivan. Uzevši u obzir da je u pitanju meta film, važno za ovaj deo filma je i studiozan, na momente i komički prikaz odnosa između reditelja i glumca – osim što je žanrovski najpribližniji komediji u pitanju je i najdinamičniji deo filma. Međutim, kako se odnos između dva prijatelja bliži razrešenju i konačnom pomirenju, a reditelj pada u svu dublju krizu, obogaćenu i korišćenjem heroina, shvatamo da izglađen odnos sa Albertom neće promeniti mnogo toga u životu Salvadora Malja.

Drugi deo mozaika jeste ljubavni život protagoniste. Nakon iznenadne pojave ljubavnika iz mladosti Federika (Leonardo Sbaraglia) i provedene večeri sa njim, dobijamo drugačije obrise glavnog junaka: dimenzijom brižnog i nežnog partnera ulazimo dublje u psihu glavnog junaka u emotivnoj sceni u kojoj se dva bivša ljubavnika prisećaju vremena koje su proveli zajedno. Usled prikaza ove nesrećne ljubavi, konačno mislimo da smo dobili ključ kojim ćemo razumeti protagonistu do kraja, ali će se ubrzo uspostaviti da ni to nije pravac kojim će se film dalje kretati. Veoma dobro funkcioniše i to što se do tog trenutka homoseksualnost glavnog junaka uopšte nije ni pominjala, te junak postaje još nepoznatiji publici. Fokus sa reditelja Malja, prelazi na Salvadora Malja kao čoveka.

Nakon ovog segmenta filma, Almodovar gubi kompas i okreće se ka spoljnim sredstvima. Bolest glavnog junaka i neizvesnost o tome da li će preživeti ili ne, samo daje mračnu notu filmu i ne doprinosi u bilo kom drugom pogledu. Pride se i na nespretan način brzo razreši.

Razrešenje filma i poslednji i svakako najemotivniji segment takođe je sećanje, ali ovoga puta iz nedavne prošlosti glavnog junaka. Jasinta (Julietta Serrano), majka glavnog junaka je na samrti i dolazi kod njega u stan. Dirljiv prikaz generacijske, ali i klasne razlike između majke i sina, koja ne pravi jaz, već ih na čudan način zbližava i čini sve još emotivnijim. Odjednom, svi delovi slagalice se spajaju i dobijamo kompletnu sliku glavnog junaka. Scene iz detinjstva koje se protežu kroz ceo film postaju jasnije i važnije, među kojima treba izdvojiti scenu buđenja seksualnosti kod protagoniste pri samom kraju filma. Na veoma suptilan način, rešenje za krizu u kojoj se našao glavni junak, nam je svima, pa i njemu, sve vreme bio ispred nosa. Odnos glavnog junaka prema svom detinjstvu i nepomirenost sa smrću majke, držale su ga u stvaralačkoj krizi. Film se završava sa scenom u kojoj vidimo da glavni junak režira film o svom detinjstvu.

Kolorit i fotografija (Jose Luis Alcaine) na koju smo navikli u filmovima Almodovara, ni u filmu Bol i slava ne izostaje. Deluje da kod Almodovara nema prostora za proizvoljnost, te da ništa nije prepušteno slučaju, uključujući svaki kadar, svaki kostim i svaku keramičku pločicu u filmu. Ono što posebno treba istaći je rola Antonija Banderasa, kome je ovo možda i najbolja uloga u karijeri i za koju je i osvojio nagradu za najboljeg glumca na Kanskom festivalu.

Bol i slava vešto izbegava da bude spomenik i posveta autora samome sebi, već postaje posveta filmu i filmskim stvaraocima – verodostojno prikazujući njihove nesigurnosti, strahove, kao i kreativni proces i neodvojivost između privatnog i poslovnog života, a na posletku i neodvojivost između stvarnosti i fikcije.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.