SRB ENG

Šta se zapravo nalazi u tegli?

05. авг 2019. | Autor: Dejan Prćić


NASLOV FILMA: Ajvar

SCENARIO: Ana Maria Rossi, Maja Todorović

REŽIJA: Ana Marija Rossi

ULOGE: Nataša Ninković, Sergej Trifunović, Vesna Čipčić, Miodrag Krstović, Ivana Šćepanović, Paulina Manov, Branka Petrić, 
Gordan Kičić, Aleksandra Janković, Pavle Pekić

ZEMLJA: Srbija, Crna Gora

GODINA: 2019.

PRODUKCIJA: Biberche productions and Artikulacija (Podgorica)

 

Premijerno prikazan na 26. Festivalu evropskog filma Palić, prvi celovečernji igrani film rediteljke Ane Marie Rossi našao se u selekciji sa izuzetnim evropskim ostvarenjima i velikim, opet, evropskim rediteljima. Osim što je film bio u takmičarskoj selekciji (toliko puta smo na domaćim festivalima bili prinuđeni da gledamo domaće filmove u salama na kraju sveta, daleko od glavnog programa, daleko od publike), i to izuzetnoj selekciji koju smo imali priliku da ispratimo, radi se o ostvarenju koje na svakom nivou, što filmskom, što značenjskom, parira svakom od filmova, prikazanim na Festivalu, za koje je rediteljka i osvojila Specijalno priznanje.

Film nosi naslov Ajvar i kako je objašnjeno na samom početku filma (naslov nije preveden na engleski), ajvar je ono što obeležava srpske emigrante, ono što se u staklenim teglama zavija u novine, pakuje u kofer i prenosi preko granice. Tako i glavni junaci, Vida (Nataša Ninković) i Bane (Sergej Trifunović) pakuju ajvar u staklene tegle i nose ga u Stokholm, gde žive dovoljno dugo da se ne bore za opstanak, već imaju pristojan život. Upravo na mestu gde se završavaju socijalne borbe, borbe za opstanak, počinje drama ovog ostvarenja, emotivna drama čiji je kraj jasan na samom početku. Vida i Bane vode pristojan život i rediteljka (zajedno sa koscenaristkinjom Majom Todorović) u potpunosti skida akcenat socijalnog pitanja i time otvara prostor za priču o emotivnom odnosu dvoje ljudi koji ne mogu da razdvoje ljubav od navike, prostor u kojem je tišina nepodnošljiva, prostor u kojem se govori o detetu kojeg i dalje nema, detetu koje je nekakva nada za opstanak braka koji je svakako gotov.

Radnja filma počinje u Stokholmu, ali glavni deo priče odvija se u Beogradu i deo u Užicu, odakle je Bane i njegova porodica. Umesto zapleta koji obiluje obrtima i neočekivanim informacijama,  Ajvar je film u kojem su sve karte na stolu od samoga početka. Drama je u postupcima, dakle u tenziji i zaista izuzetnim glumačkim ostvarenjima Nataše Ninković i Sergeja Trifunovića, čija se bravura ogleda u suptilnosti, nenametljivosti i drami koja se u potpunosti odigrava unutra, a ne spolja. Oko Baneta i Vide, nalazi se sijaset jasnih i višeslojnih karaktera: Vidina majka (Vesna Čipčić) koja ne može da podnese samoću, te neprestano sa sobom nosi urnu pokojnog muža; kao i scena prazničnog ručka u Užicu sa Banetovom porodicom u kojoj likovi i odnosi bivaju jasni u svega nekoliko kadrova. Miodrag Krstović u ulozi Banetovog oca i njegovi (patrijarhalni) pogledi unutrašnjeg neodobrovanja zbog sina homoseksualca (Pavle Pekić) i zabrinutost zbog toga što Vida i Bane nemaju decu. Naravno, to su činjenice o kojima se ne govori. Govori se o boljem životu, tamo negde, vani, o poslu i finansijama, i naravno, hrani koja je na stolu – celokupnu dramu i istinu, rediteljka i glumačka ekipa iznose u potpunosti glumačkim i filmskim sredstvima i upravo zbog toga možemo slobodno reći da film Ajvar može da stoji „rame uz rame“ sa ostalim evropskim ostvarenjima.

Pored porodice, u Beogradu su i prijatelji (Gordan Kičić i Aleksandra Janković), takođe bračni par, postavljen kao neka vrsta ogledala, onih koji nigde nisu otišli, onih koji su ostali i koji imaju i decu i novac, ali zato ni malo ukusa. Ipak, iako na ivici da kroz oko objektiva osetimo dozu osuđivanja prema karakterima kakve igraju Kičić i Janković, akcenat ipak uspeva da ostane na apsolutnom nepripadanju – ni u Stokholmu, gde nikoga od prijatelja rediteljka ne prikazuje, već se čuju samo određena imena, obrisi ljudi, čije neprisustvo govori više od prisustva, i sa druge strane, ljudi koji se nalaze ovde, kod kuće, i koji jesu upravo takvi kakvi jesu, ali za razliku od glavnih junaka njihova prednost, bez obzira na sav neukus i na svu banalnost koju nose sa sobom – oni bar jesu.

Ajvar zaista jeste evropsko ostvarenje kom sinonim i najveći kvalitet može da bude upravo suptilnost: u scenariju, glumačkoj igri, kameri i rediteljskoj postavci. Najveći šum koji je nemoguće ne primetiti dolazi upravo nekako iz samoga naslova: izuzetno jak znak, koji odlično funkcioniše, ali nažalost, sa svim što je u ovom filmu zapravo značajno i dobro, ne pronalazi mnogo toga zajedničkog. Ništa netačno ne stoji u naslovu, kao ni u samom filmu, ali ipak u spoju naslova i ovako postavljene priče, ostaje određena nekoherentnost, koja ipak, publiku naviknutu da gleda domaća ostvarenja sa istaknutim socijalnim problemima, može ostaviti razočaranu i izneverenu, bez ikakvog realnog razloga, jer i emigracija je samo jedna okolnost u nizu (ne nužno presudna, bar ne u filmu) koja glavne junake, čini ovakvima kakvi jesu.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.