Mlada glumica Tamara Aleksić je u razgovoru za portal Filmskog centra Srbije otkrila kako je proteklo snimanje novog projekta Zdravka Šotre, posebno se osvrnuvši na izazove koje joj je donela uloga Lenke Dunđerski, tragične muze Laze Kostića.
Na filmu si debitovala upravo pod rediteljskom palicom Zdravka Šotre, pre četiri godine, u filmu Šešir profesora Koste Vujića. Koliko je to iskustvo bilo bitno za dalji tok tvoje karijere?
Veoma bitno. To je bilo odmah nakon prijemnog, pre početka prve godine na FDU-u i zahvalna sam profesoru Draganu Petroviću što mi je dopustio to da snimam. Snimanje je potvrdilo da nisam napravila grešku sa odabirom svog poziva, da je to ono što zaista volim. I to uzbuđenje snimanja, ta radost, posmatranje šta drugi rade, kako rade, kako se spremaju za kadar, postupke koje su osmislili.. Nadam se da ce mi ostati to pozitivno uzbuđenje zauvek. Kad to nestane, mislim da nema svrhe više baviti se glumom. Svakako sam imala sreću da radim sa Šotrom i divnom glumačkom ekipom. Mladi talentovani glumci i zaista velikani srpskog glumišta, šta više poželeti? Učili su me, davali savete, usmeravali i bili (i ostali) dragi prijatelji do dana današnjeg.
Kako je došlo do toga da ti pripadne uloga Lenke Dunđerski i kako si se za nju pripremala?
Što se prvog dela pitanja tiče – to morate da pitate Šotru. On je ipak otac ovog filma/serije. I kao svaki tata učinio je sve da mu deca (svih 170 glumaca) budu spremni. Kako mi je saopštio da sam dobila ulogu odmah je doneo gomilu obavezne literature i proces istraživanja, probe, zatim snimanje i premijera su proleteli. Slušala sam priče o Lenki gde god da smo snimali, ljudi su počeli da prilaze i da sa mnom dele anegdote koje su čuli o njoj, tako da sve to, zajedno sa tom Šotrinom literaturom, internetom, odlomcima pesama, scenarijom, razgovorima sa rediteljem, Vojinom Ćetkovićem i maštom, doprinelo da izgradim lik.
Šta možeš da nam ispričaš o istorijskoj Lenki? Da li te je iznenadio neki detalj koji si saznala proučavajući njen život i biografiju?
Lenka je poznavala nekoliko svetskih jezika, jahala je, imala je visoko muzičko obrazovanje, svirala je klavir, pevala, bila je naklonjena umetnosti, pisala je pesme, lepo crtala.. Kroz sve to i anegdote koje sam slušala o njoj – kako je bila klikeraš, brzo odgovarala, terala kočiju kroz mali pasaž u Novom Sadu (gde je sada kafić Sinapleksa) u najvećoj brzini… Kroz sve to i razgovor sa Šotrom i Vojinom, sela sam i domaštala kako može da izgleda jedna tako svestrana osoba, puna života. Jedini zaključak je bio da je ona bila zvrk. Mangup, na neki način. Ispred svog vremena, puna života, sa jakim stavom, mnogo ljubavi i poštovanja prema drugima, ali i prema sebi. Iskrena i hrabra. Što se iznenađenja tice – toliko smo dugo u ovoj priči da se više ni ne sećam da li me je nešto iznenadilo, sve je to postalo deo mene.
Sećaš li se prvog trenutka kada si čula/pročitala pesmu Santa Maria della Salute? Kakvu impresiju je ona na tebe ostavila?
Sećam se da mi je pesma bila čarobna, intimna i nedostižna u tom trenutku. Imajte u vidu da smo se prvi put susrela sa njom na času srpskog jezika u osnovnoj školi. Malo smo tada naučili i pričali o Lazi, a kamoli o Lenki. Drugari su se gađali papirićima, čekali smo da zvoni za kraj časa, nastavnica nam je čitala pesmu onako kako ona misli da se ta poezija govori – kroz neku formu recitovanja i ti ljudi nisu bili pravi ljudi, već neka imena na papiru. Ali slagala bih kad bih Vam rekla da mi nije ostalo u podsvesti, da me nije čačnula što bi se reklo. Godinama kasnije je isplivala i terala me da je pročitam iznova i iznova i iznova. Mislim da je to odlike prave umetnosti: kada se vraćaš nečemu što si već pročitao/video/čuo i svaki put otkriješ nešto novo.
Koliko se eterična anđeoska vizija iz Kostićevih stihova može uporediti sa Lenkom od „krvi i mesa“ koju si otelotvorila u filmu?
Nadam se da može. Da smo pogledima, ljubavlju, odnosom uspeli da dočaramo šta je to Lenka videla u Lazi i obratno.
Do sada si uglavnom glumila u kostimiranim filmovima i serijama, pored saradnji sa Šotrom tu je i učešće u seriji Jagodići. Da li priželjkuješ neku ulogu smeštenu u savremeno okruženje? Možda je nešto slično već u planu?
Za sada me je epoha prisvojila i ne pušta me. Ne gledam na to tako. Kao, volela bih sad neki triler ili nesto moderno ili negde gde ću igrati to i to. Volela bih da radim ovo što volim, da napredujem u tome, da moram da se izmestim, da razmišljam o tome, da radim u tom okviru koji mi je zadat. Ali da taj okvir, tj. da taj film ili predstava ili serija budu nešto što ima neku iskrenu priču, poruku. Tako i biram uloge. Mora da postoji nesto što mene zanima u svemu tome, jer će to da me motiviše da dam što više, da naučim što više. Primera radi: uz Kiti iz predstave Ana Karenjina, u režiji Juga Radivojevića, sam se vratila u buntovni pubertet i preispitivanje razlika između ljubavi i zaljubljenosti; Grejs iz Dogvila, u režiji Kokana Mladenovića, me je naterala da se zapitam o tome da li činiš zlo ako dopustiš drugom da ga čini; a od Dejzi iz Velikog Getsbija, u režiji Ane Radivojević, sam naučila razliku između idealizacije i ljubavi. Od Lenke sam naučila šta je hrabrost. I koliko je potrebno i bitno da se boriš za ono što voliš i one koje voliš.
U kom smeru bi volela da se dalje razvija tvoja glumačka karijera? Koliko su glumci u Srbiji u mogućnosti da biraju uloge planiraju dugoročno?
Što bi Skarlet O’Hara rekla: sutra je novi dan. A ko zna šta taj novi dan donosi. Volela bih da imam priliku da radim, da napredujem i da što manje pravim kompromise. Za sada sam bila privilegovana da sama sebi dozvolim da odbijam uloge, ali ne mogu da garantujem da se to neće promeniti jednog dana kada budem imala porodicu. Činjenica je da imamo mnogo darovitih glumaca koji nikad nisu dobili šansu jer je posla malo. Radujem se kada vidim da su neki uzeli stvari u svoje ruke i da su sami počeli da produciraju predstave i filmove. Da ne čekaju. Ali, svi se snalazimo i pravimo kompromise. Koliko možemo i želimo.
Stižeš li da pratiš domaću filmsku scenu? Imaš li svoje favorite među novijim srpskim filmovima? Kog reditelja bi, pored Šotre, izdvojila? Da li, u našim ili svetskim okvirima, postoji neka uloga za koju ti je žao što nisi bila u prilici da je odigraš?
Naravno da pratim! Mnogo volim novi film Gorana Paskaljevića Zemlja bogova koji je sniman u Indiji. To je divan film, pun onih tananih emocija koji poseduje i Kad svane dan sa maestralnim Mustafom Nadarevićem. Volim Ono kao ljubav i mislim da nam treba još takvih serija. Volim jako Crno bijeli svijet divnog hrvatskog reditelja Gorana Kulenovića. Ničije dete, Hadersfild, Montevideo, Cirkus Kolumbija, S/Kidanje… Radujem se svakim novim filmom koji je pravljen sa velikom količinom ljubavi.
Razgovarao: Đorđe Bajić