Najprepoznatljiviju po ulozi u seriji „Zaboravljeni“ (i filmu „Početni udarac“) Darka Bajića, Tatjanu Venčelovski poslednjih godina sve češće gledamo u garažnim, ali i studentskim i kratkim igranim filmovima mlađih autora; ovih sedmica, pak, pratimo je kao Miljanu u sve zapaženijoj novoj seriji „Jutro će promeniti sve“. A evo šta nam je upravo Tatjana Venčelovski otkrila na temu omiljenih domaćih filmova:
-Moram da priznam da među mojim omiljenim filmovima ima mnogo više stranih i da su mi oni bliži po tematici i estetici. No, kada razmislim uz koje filmove sam odrastala i koji su to filmovi uticali na moj ukus i opredeljenje, to onda svakako jesu ostvarenja domaće kinematografije, pri tome, nužno, mislim na dela nastala u bivšoj nam državi: Breza, Leptirica, Splav meduze, Buđenje pacova, Zadah tela, Okupacija u 26 slika, filmovi Markovića, Karanovića i Grlića, posle čijeg Samo jednom se ljubi sam prvi put i poželela da budem glumica.
–Ipak, vrh moje liste favorita drže dva filma. Oba izbegavaju zamku da bilo čime ilustruju aktuelni društveni trenutak a on se, ipak, duboko očitava u njima, i vidno reflektuje na život glavnih junaka. U oba filma, glavni junaci pripadaju određenoj socijalnoj grupi, ali ti filmovi na izvanredan način tretiraju univerzalne teme i dileme.
Prvi je, svakako, Skupljači perja Aleksandra Petrovića. Jedini domaći film do sada za koji mislim da pripada najboljim svetskim ostvarenjima. Ni sada mi nije jasno kako su uspeli da sve što u životu postoji stave u samo jedan film: ljubav, mržnju, nadu, izdaju, strast, zločin…Gust film, bez ičeg suvišnog. Ne znaš šta je bolje: scenario, režija, gluma… na čelu sa maestralnim Bekimom.
Drugi je Tilva roš Nikole Ležaića. Kada se pojavio, prva reakcija mi je bila: „Tako se MISLI film.“ Jedno je napisati priču i snimiti film. Sasvim drugo je misliti na filmski način. Tilva roš je, rekla bih, prvi srpski film koji RAZUME kako da spoji poetičnost filmskog jezika sa savremenim načinom komunikacije, kako da upotrebi karakteristike drugih filmskih žanrova u igranoj formi, kako da odoli potrebi da sve objašnjava, a da opet bude direktan i iskren. Volim ga, jer s jedne strane ima tu mekoću jednostavnosti i ljudskosti, a s druge težinu, koju prouzrokuje Praznina.
Na tom tragu, mislim da sad stasava jedna nova generacija koja film pametno, moderno i drugačije misli, i nadam se da će imati šansu da se dokažu.
Fotografije Tatjane Venčelovski: Maja Medić
Zoran Janković