SRB ENG

Temeljito rašivanje

11. јуна 2019. | Autor: Ivona Janjić


NASLOV FILMA: Šavovi

SCENARIO: Elma Tataragić

REŽIJA: Miroslav Terzić

ULOGE: Snežana Bogdanović, Marko Baćović, Jovana Stojiljković, Vesna Trivalić, Dragana Varagić, Pavle Čemerikić

DRŽAVA: Srbija, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina

GODINA: 2019.

TRAJANJE: 97'

PRODUCENTI: Uliks Fehmiu, Milena Trobozić Garfield

 

Film Šavovi Miroslava Terzića, po scenariju Elme Tataragić, prikazan je premijerno na ovogodišnjem Berlinalu, a domaća je publika imala priliku da ga po prvi put vidi na 47. FEST-u, posle čega je, na nesreću ovdašnjeg društva i njegovih bioskopa, poput svoje glavne junakinje, ostao tih.

Međutim, Šavovi sobom predstavljaju film koji govori o jednom ozbiljnom i glomaznom društvenom problemu na jedan nesvakidašnji način, sa neočekivanom slojevitošću koja mu zbog toga obezbeđuje popriličnu univerzalnost. Film je baziran na istinitom događaju — reč je o Drinki Radonjić, ženi koja se godinama borila da nađe svog sina, a koju su svi ućutkivali. Zbog toga, na jednom meta-planu, Šavovi predstavljaju mogućnost da priča koja je toliko puta bila skrajnuta, izbije na prvi i glavni plan, na bioskopsko platno. Izbor ove tematike, ali i način i stepen umetničke obrade, zaista čine ovaj film značajnim ostvarenjem, kako na društvenom, tako i na umetničkom planu.

Šavovi prate Anu, ženu kojoj su pre osamnaest godina prodali sina proglasivši ga mrtvim i njenu borbu da sazna istinu. Kroz prizmu njenih pokušaja da dozna šta se zapravo dogodilo s njenim sinom, prelama se čitav spektar društvenih odnosa, ali i onih suštinskih, dakle, arhetipskih. Upravo na toj međi socijalnog i arhetipskog, ovaj film neverovatno vešto balansira.

Otvarajući film dugim kadrovima, prva trećina filma čini se odveć sporom u odnosu na ostatak filma, koji je narativno nešto složeniji i svakako emotivno nabijeniji. Pa ipak, i ta dugačka ekspozicija odjednom postaje jasna: Anu niko ne primećuje; ona je tiha, povučena, suzdržana, preko nje svi pričaju, njoj svi govore šta treba da radi, ali ona sve vreme, po tom jednom pitanju, projavljuje stoičku odlučnost. Čitavu paletu osećajnosti i odlučnosti, ali suzbijene i skrajnute, suptilno, ali jasno, donosi Snežana Bogdanović. Ona je sva u sporim pokretima, ćutke izvršava šta joj se kaže ili šta zna da treba, ali je u svojoj nameri svejedno istrajna.

Opet, na liniji kontrapunkta, ovaj se film može jasno fokusirati na dva načelno oprečna principa — ono arhetipsko, dakle, univerzalno i trajno, i ono pre svega socijalno, što se manje ili više menja u zavisnosti od vremena, odnosno, okolnosti.

Na pre svega socijalnoj liniji, Terzić izuzetno pametno postavlja milje u kojem se Šavovi dešavaju. Naime, socijalni status Ane i Nade (Ksenija Marinković), žene koja je kupila Aninog sina i odgajila ga kao svog, apsolutno je isti. Ovakvim izborom, Šavovi prestaju da budu komentar na jedan specifičan društveni problem, i postaju slika i prilika paradigme jednog društva — društva koje se među sobom jede, dakle društva po sebi autodestruktivnog, a koji u državnom aparatu nalaze tek potporu za takvo samouništenje.

Ni taj nesrećni državni aparat nije prikazan kao monolitna struktura, čime se bezbedno i, opet, pametno, izbegava tezičnost filma. Kako je bespoštedno i tačno jedan isti socijalni sloj prikazan kao raznorodan, tako je učinjeno i sa tom glomaznom mašinerijom sistema, koji je, ipak, nažalost ili na sreću, sačinjen od — ljudi. Upravo će od državne službenice u opštini (Jelena Stupljanin) Ana dobiti ključnu pomoć zbog koje i s kojom će ona uspeti da zaključi dugogodišnje traganje.

A onda, u poslednjoj trećini filma, socijalna problematika stavlja se u drugi plan, da bi isplivalo ono univerzalno i arhetipsko. U sceni koja predstavlja kulminaciju filma, a koja za sobom povlači promenu fokusa sa Ane na njenog sina, nazvanog Marko (Pavle Čemerikić), dešava se, na izvestan način, Solomonova presuda. Ana konačno upoznaje svog davno izgubljenog sina, koji, naravno, o svemu tome ništa nije znao, i koji je zbog tog saznanja besan. Ana u trenutku shvata da će Marku takvo saznanje otvoriti jednu identitetsku i gotovo egzistencijalističku provaliju, i to je prvi i poslednji trenutak u kojem se ona jasno i glasno odriče svoje potrage, govoreći da je tek hir. Suštinski, dakle, arhetipski, jedino za šta je Ana spremna da žrtvuje svoju ili objektivnu istinu — jeste sreća njenog sina.

Zaista, promenom fokusa poslednjih minuta filma, i pomerajući ga sa Ane na Marka,  otvara se identitetska i egzistencijalistička problematika, problematika porekla, izbora, pitanja, i to pitanja na koja je nemoguće odgovoriti, na koje je odgovor poseban i pojedinačan izbor. Otvorenim krajem, koji ipak podvlači maksimu neraskidive krvne povezanosti, a kroz identične „male gestove” Marka i Ane, i jednim, poslednjim Čemerikićevim pogledom u ogledalo, pitanje ostaje da lebdi — pitanje granice našeg ličnog izbora i izbora drugih, te nekih trećih okolnosti koje su skupa na naš život presudno uticale.  Upravo se na taj način, tiho i slojevito ostvarenje Miroslava Terzića, preliva iz temeljite društvene kritike u jedno ozbiljno razmatranje čoveka kao takvog.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.