SRB ENG

TROGAUO: „NEPOSLUŠNI“

Mina Stanikić, Katarina Koljević i Ivona Janjić u Trouglu o filmu „Neposlušni“

05. oktobar 2020. | Autor: Trougao



 

NASLOV FILMA: Neposlušni

SCENARIO I REŽIJA: Mina Đukić

ULOGE: Hana Selimović, Mladen Sovilj, Dunja Tatić, 
Raslav Sekulović, Daniel Šike, Ivan Đorđević

TRAJANJE: 135’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2014.

 

Debitantsko ostvarenje scenaristkinje i rediteljke Mine Đukić „Neposlušni“, premijerno je prikazano u takmičarskom programu na festivalu Sandens (Sundance Film Festival) 2014. godine. Ovo ostvarenje prati dvoje mladih ljudi na putu odrastanja u malom vojvođanskom mestu. Na 38. Festivalu filmskog scenarija 2014. godine u Vrnjačkoj Banji film je nagrađen prvom nagradom.

Autorke Filmoskopije Mina Stanikić, Katarina Koljević i Ivona Janjić analiziraju različite aspekte ovog ostvarenja pokušavajući da odrede kontekst kako samog narativa, tako i filma u okvirima domaće kinematografije.

Mina Stanikić, Katarina Koljević, Ivona Janjić

NEISTRAŽENI PRAVCI DOMAĆEG FILMA

 

O čemu govori film „Neposlušni“?

MINA STANIKIĆ: Iako prati – kako je eksplicitno naglašeno – dvadestetčetvorogodišnjake, „Neposlušni“ je suštinski coming of age film. Sazrevanje neposlušnih drugo je sazrevanje, nakon tinejdžerskog, koje uključuje mnoga razočarenja, poput spoznaje da se retko zaista može biti slobodan i neposlušan, kao i da samo ljubav nije dovoljna. „Neposlušni“ je insert utopijskog i detinjeg života koji Leni i Lazar napuštaju i odrastajući zauvek ostavljaju.

KATARINA KOLJEVIĆ: O ženskom sazrevanju na jedan neobičan i originalan način. O pronalaženju sebe u trenutku prelaska u odrasli svet u kome važe neka druga pravila, naročito za žene i o gorko-slatkom ukusu sećanja na vreme kad su stvari bile jednostavnije. Sam naslov govori o ne pristajanju na pravila odnosa iz sveta odraslih, i skretanje pažnje na sve apsurdnosti društvenih konstrukata koje prihvatimo kada kročimo u taj svet bez razmišljanja.

IVONA JANJIĆ: Najpre, o odrastanju, o spoznaji činjenice da se odrasta onda kada je osoba odgovorna ne samo za sebe, već i za nekog drugog.

Kako biste u jednoj rečenici opisali ovo ostvarenje u celini?

IVONA: Leni pokušava da nađe utehu u izgubljenom prijateljstvu iz detinjstva, a pronalazi je u napuštenom dečaku o kojem će se brinuti.

MINA: Pođimo zorom pre Sunca i ptica u polja.

KATARINA: Kao odbijanje saznanja da sećanje i san nemaju svoje mesto u stvarnosti.

Koje su scenarističke karakteristike ovog ostvarenja?

KATARINA: Autorka Mina Đukić gradi svoj narativ istovremeno slobodno, ali i vrlo dosledno, prateći unutrašnji život svojih likova. To je možda najveća scenaristička vrednost ovog dela, što ceo film deli svoju žilu kucavicu sa glavnom junakinjom. Na ovaj način je ovaj film, iako stilizovan, veoma intiman, jer se doživljava kao putovanje kroz lik Leni.

IVONA: Scenario je vrlo jasan, koncipiran kao road movie, međutim, likovi pomalo nadilaze konstruktivističke osnove, više su neuhvatljivi, nepredvidljivi, iako su njihovi razvojni putevi konstruktivistički „ucrtani“.

MINA: Neposlušni su pisani kao klasičan (biciklistički) road film sa vojvođanski liričnim etapama i jednim izletom u komediju (likom Ivana Đorđevića).

Koje su rediteljske karakteristike ovog ostvarenja?

MINA: Deluje da Mina Đukić u sliku odnosa dva glavna lika unosi bitne detalje sopstvenog detinjstva, poput komuniciranja šapatom u ruku, kreirajući tako jedan zaseban i svojevrstan svet, koji pak nije hermetičan, već razumljiv i onome ko se u detinjstvu/mladosti nije koristio sličnim sredstvima. Tako rediteljski izraz Mine Đukić, u osnovi ličan, dobija topao i liričan karakter.

KATARINA: U svom rediteljskom izrazu Mina Đukić nam donosi drugačiji ugao posmatranja i specifičan oblik female gaze-a kada govorimo o strukturi odnosa dva glavna lika. Akcentovane su druge tačke u muško-ženskom odnosu, na osnovu kojih je sam odnos preispitan u drugačijem svetlu. Na složen način autorka rediteljski prilazi njima kao dečaku i devojčici, dok njihove uloge igraju odrasli ljudi, čime dobijamo potpuno novo viđenje odnosa. U pogledu opisivanja svog autorskog filmskog sveta, iako je reč o intenzivnoj stilizaciji, s obzirom da se razlozi za stilizaciju nalaze duboko u emotivno-ličnim kartama junaka, autorka se ne ograničava na uski estetski ili ritmitčki okvir, već dosta slobodno operiše unutar svog sveta, zbog čega ostaje utisak da je on razrađen do detalja.

IVONA: Kapacitet scenarija, treba napomenuti, nije dovoljan za film koji traje gotovo dva sata. Tempo je zbog toga spor, a likovi i situacije nisu tako postavljeni da omogućuju bezgranično učitavanje u tišine. Pa ipak, ovu nedostatnost scenarija rediteljka Mina Đukić pokušava da nadoknadi upečatljivim kadrovima vojvođanske prirode, ravnice, sunca, kao i neobičnih enterijera (direktor fotografije Đorđe Aramašić).

Kakav je lik Leni koju na platno donosi Hana Selimović i kakav je njen glumački izraz?

MINA: Leni je izgubljena, rastrzana između svog kvazi-odraslog načina života i istovremenog nespretnog odupiranja odraslosti. Hana Selimović Leni prikazuje upravo takvom – i zabrinutom i razigranom. Međutim, iako bi razlog za to mogao biti sasvim površan (stariji i ozbiljniji izgled glumice), deluje kao da Selimović često poseže za vrlo očiglednim sredstvima (poput čvrstog a nezgrapnog držanja kašike na početku filma ili blentavog osmeha) kako bi podmladila svoj lik.

IVONA: Leni je devojka koja ne želi da se ukalupi, ne želi da pripada, donekle neobična, donekle svojeglava. Hana Selimović zato donosi Leni kao mahom odsutnu, lakovernu devojku koja najčešće priča tiho, nerazgovetno, oštrih i naglih pokreta.

KATARINA: Leni je drska, nagla, intenzivna i pomalo mahnita. Ona je čas suludo hrabra, čas uplašena i ljuta. Njene emocije u kratkom vremenskom rasponu pređu velike amplitude dajući nam uvid u njen karakter. Ona je žena i dete u jednom, u kompleksnoj situaciju u kojoj je sama na pragu majčinstva. Ovo je dosta nekarakterističan ženski lik za domaći film i zbog toga sa sobom nosi jedan dašak svežeg vazduha. U okviru lika Leni nema odgovora na pitanje zašto, sem zbog toga što ona tako želi i hoće. Hana Selimović izuzetno precizno i snažno ulazi u ovu ulogu, dajući joj svu neophodnu toplinu i ranjivost, zbog čega nam je ovaj lik blizak čak i kada je najdrskiji. Bez nepotrebnog akcentovanja erotike, ovaj lik, autorkina vizija i Hanin glumački izraz donose na platno jednu duboko senzualnu a snažnu žensku energiju, koja u sebi ima pomalo nedokučiv magnetizam.

Kakav je lik Lazara kog na platno donosi Mladen Sovilj i kakav je njegov glumački izraz?

KATARINA: U mnogome je on naličje Leni, a u mnogome je on njena muška verzija. On pokušava da je prati, pokušava povremeno i da je izazove, provocirajući njen drski karakter i testirajući njenu odvažnost. Pri tome se povremeno čini da je Lazar sam nedorastao njoj. Mladen Sovilj je u svom izrazu svedeniji od Hane Selimović, pronalazeći prostor da se unutar karakteristika likova koje se poklapaju u stilu igre odvoji dovoljno da osetimo diskretnu disharmoniju u njihovom odnosu. Sovilj je svedeniji, odajući utisak da se u pozadini ipak krije karakter oslonjen na racio, samim tim već delimično „zaražen“ zrelošću.

MINA: Lazar je rasterećen, lagan i poletan, svestan svog snažnog uticaja na Leni, pomalo bežeći od uticaja Leni na njega samog, hladan u svom (kukavičkom?) nestajanju. Za razliku od Selimović, Sovilj je samo razigran i toliko uverljiv da deluje da i ne glumi, već da igra sebe, Mladena Sovilja, puštenog u svet u kom se može sve, te da bismo baš takvog Mladena Sovilja sreli kada na ulici ne bi bilo drugih posmatrača.

IVONA: Lazar bi trebalo da je Lenina „srodna duša“, za koju će se međutim ispostaviti da, za razliku od Leni, nema kapacitet da odraste. Dok se glumački izraz Selimović menja od početka do kraja, Sovilj ostaje u istom ili sličnom ključu dečaka u telu čoveka.

Kako biste definisali ovo ostvarenje u kontekstu domaćeg filma?

IVONA: U pogledu karakteristika narativa „Neposlušni“ su donekle apartno ostvarenje: fokus je na specifičnim problemima jedne mlade žene, čiji je lik predstavljen sa mnogo pojedinosti i kontradikcija, dok su svi ostali likovi njoj podređeni i pojednostavljeni, što je izvesna inverzija preovlađujućeg srpskog narativa. S druge strane, u pogledu tempa, ritma i opšte „atmosfere“ dela, „Neposlušni“ sasvim pripadaju tradiciji sporog, melanholičnog, refleksivnog filma, koji je dovoljno čest na ovim prostorima. Ipak, jednoznačni optimizam kraja, vizuelni i narativni, ponovo donekle izdvaja ovaj film iz uobičajenog konteksta.

KATARINA: Ovo je izuzetno slobodan rediteljski izraz za ovo podneblje. „Neposlušni“ imaju jedinstvenu poetiku i predstavljaju hrabar iskorak u pogledu stilizacije. Ovaj film rekontekstualizuje razne motive koji se od ranije pojavljuju u domaćoj kinematografiji. Stilizacija kojom se Mina Đukić bavi nam donosi novu vrstu emotivnosti koju odmah prepoznajemo kao autentičnu za ovu sredinu, pa je tako srpski autorski filmski svet proširio svoje granice. Ovaj film je u velikom delu potpuno različit od svih domaćih filmova skorijeg perioda, ali se za njega ne može reći da im je suprotan. On je i dalje veoma vezan za srpsku kinematografiju jer se u njemu na čudan način oseća gorko-sladak ukus kolektivnog nasleđa ovog podneblja zbog strukture sećanja koju podržava i prisustva dovoljno elemenata koji su ranije tretirani u domaćem filmu.

MINA: Zajedno sa filmom „Tilva Roš“ (r. Nikola Ležaić, 2010), „Neposlušni“ daju zamaha filmu koji nije siv i ratni, već sasvim suprotno, film koji slavi mladost. Mina Đukić u ovoj odi mladosti odlazi korak dalje, ostavljajući po strani socijalne poteškoće prisutne u filmu „Tilva Roš“ gotovo potpuno izmeštajući Leni i Lazara iz stvarnog sveta. Pritom, u svom svetlijem tonu u odnosu na standarde domaćeg filma, „Neposlušni“ nisu mladalački naivni, već kritički, setno i pomalo razočarano promatraju naizgled nesagledive mogućnosti minule mladosti. U tom smislu, „Neposlušni“ su bili novina u srpskoj kinematografiji, čiji se legat i danas oseti. Međutim, zabrinjavajuće je za domaću kinematografiju to što ni Ležaić ni Đukić još uvek nisu uspeli da naprave svoj drugi igrani film, te se dovodi u pitanje značaj postavljanja kamena temeljca i zaostavštine u nekom žanru u Srbiji.

Kako biste objasnili ulogu Minje Subote i šta on donosi ovom ostvarenju kako na nivou filmskog jezika, tako i na značenjskom nivou?

MINA: Govoreći o ulozi Minje Subote vrlo je bitno napomenuti da Minja Subota ne igra neki izmišljeni lik, već sebe, kao što u odjavnoj špici i piše. Ovime se pojačava kontekst Minje Subote u aktuelnom dobu, koji bi, doduše, postojao i kada bi on igrao bilo koga. Za generaciju rediteljke, kao i za mnoge mlađe i starije generacije, Minja Subota simbol je detinjstva, a samim tim i prošlosti, ali i sveta u kom je sve moguće, pa tako i odnos Leni i Lazara. U tom smislu bitno je da scena otvaranja filma prikazuje magičan odnos Leni i Lazara kao dece, a njihov povratak u detinjstvo obeležen je Minjinim sveprisustvom.

Međutim, Minja Subota ovde značenjski nadilazi samo detinjstvo, s obzirom da on iznova predskazuje sudbinu protagonista, predstavljajući se tako kao vreme koje daje mudrost i nagoveštavajući da je za prihvatanje nekih stvari neophodno imati godina – očigledno više od dvadesetčetiri. Dodatno, sveznanje i sveprisutnost Minje Subote kao simbola detinjstva mogla bi se čitati i kao otelotvorenje značaja odgoja i detinjstva za kasniji život.

IVONA: S jedne je strane Minja Subota, kao pevač dečijih pesama, „rezoner“ koji snažno obeležava nemogućnost Lazara i Leni da pobegnu od svog detinjstva, zato on prožima film kao dijegetički i nedijegetički lik. Kada je deo priče, njegov lik upućuje Lazara na Leni, daje putokaze i slično, što sugeriše da simbol detinjstva ima odlučujuću ulogu u njihovom odnosu. S Lazarovim odlaskom, lik Minje Subote takođe prestaje da se pojavljuje.

KATARINA: Na nivou ritma, avanture na putu Leni i Lazara su na izvesnoj neprestano zategnutoj, akcentovanoj ravni, te nam lik Minje Subote, donosi neophodan interval, povezujući celu strukturu filma u formu bajke. Iako je funkcionalno postavljen kao narator i njegova „arhaična“ figura upućuje na motive sećanja, detinjstva, nestvarnog i bajkovitog, pojava Minje Subote se tačnije može nazvati „emotivnim naratorom“ koji nas uvodi u određeno emotivno stanje, zbog svega što on kao lik nosi sa sobom. Tako na nivou filmskog jezika lik Minje Subote čitamo kao metaznak – jer funkcioniše i u odnosu sa narativom filma i u potpunom odvojenom odnosu koji formira sa gledaocem, na osnovu njegovog ličnog iskustva sa Minjinom pojavom u njegovom životu. Na značenjskom nivou on nas upućuje na autorkino poigravanje sa strukturom bajke ili pripovetke, pa samim tim uočava se još jedan nivo stilizacije.

Koje uzore biste mogli prepoznati/učitati u ovom ostvarenju?

MINA STANIKIĆ: Meni najbliži i najprominentniji uzor vidljiv u „Neposlušnima“ je drama „Disko svinje“ Ende Volša, odnosno istoimeni film u režiji Kirsten Šeridan. Odnos Svinje i Prcoljka kod Ende Volša vrlo je sličan odnosu Lazara i Leni: kao takav može postojati samo u svetu u kom postoje samo njih dvoje ili makar u nekom svetu sasvim različitom od ovog našeg. Oba filma ispituju granice ljubavi između dvoje još-ne-odraslih ljudi, utvrđujući da njihova ljubav prevazilazi granice socijalno prihvatljivog i mogućeg, što odrastanjem postaje sve očiglednije do konačnog kraha odnosa koji istovremeno predstavlja ključni momenat odrastanja.

IVONA JANJIĆ: Čini mi se da je kod ovakvih filmova dosta nezahvalno govoriti o uzorima, jer bi se moglo početi bilo gde. Priče o odrastanju stare su koliko i narativ kao takav.

KATARINA KOLJEVIĆ: U svom slobodnom, drskom i nepredvidivom ritmu, koji nesputano meandrira kroz vojvođanske ravnice, „Neposlušni“ na nivou ritma imaju nešto od ukusa italijanskog neorealizma, ali se naslanjaju i na italijansku kinematografiju novijeg datuma, pa se tako u estetici može osetiti nešto „sorentinovsko“. Zbog svojih snolikih slika, pa delimično i strukture, ovde se mogu vući neke malo dalje ali primetne paralele sa Kalderonovim delom „Život je san“, s obzirom da smo često ostavljeni pred pitanjem šta je od onoga što gledamo stvarno a šta nije, i sa još važnijim pitanjem koje iz toga proizilazi: šta je uopšte stvarno? U estetskom smislu može se govoriti o simetričnim kompozicijama i paleti koji podsećaju na ostvarenja Vesa Andersona.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.