SRB ENG

TROUGAO: „JUŽNI VETAR“

Mina Stanikić, Jelena Jovanović i Ivona Janjić u Trouglu o filmu „Južni vetar"

09. jul 2020. | Autor: Trougao



NASLOV FILMA: Južni vetar

SCENARIO: Petar Mihajlović, Miloš Avramović

REŽIJA: Miloš Avramović

ULOGE: Miloš Biković, Miodrag Radonjić, Dragan Bjelogrlić, 
Nebojša Glogovac, Miloš Timotijević, 
Jovana Stojiljković, Srđan Todorović, Jasna Đuričić, 
Bogdan Diklić, Aleksandar Berček

TRAJANJE: 130’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2018.

Najgledaniji srpski film u bioskopima, kako u Srbiji, a tako i u regionu, „Južni vetar“ reditelja Miloša Avramovića prati Petra Maraša (Miloš Biković), pripadnika beogradske auto mafije koji spletom okolnosti biva upleten u mnogo veću kriminalnu mrežu. Film je premijerno prikazan 2018. godine, a podržan i od strane Filmskog centra Srbije.

Autorke Filmoskopije Mina Stanikić, Jelena Jovanović i Ivona Janjić analiziraju različite aspekte ovog ostvarenja pokušavajući da odrede kontekst kako samog narativa, tako i filma u okvirima domaće kinematografije.

Mina Stanikić, Jelena Jovanović, Ivona Janjić

ISKORAK U NEISTRAŽENO ILI DOBRO POZNATI NARATIV?

 

O čemu govori „Južni vetar“?

MINA STANIKIĆ: Iako se proslavio kao krimi triler ili akcija, „Južni vetar“ je u svojoj srži socijalna drama koja adekvatno oslikava današnje srpsko društvo – društvo sačinjeno od vlasti i vladanja sitnih i krupnijih kriminalaca, isprepletenih sa zvaničnom vlasti i njenom jurisdikcijom, a sveukupno duboko nesrećno i nezaceljenim ranama prožeto društvo.

IVONA JANJIĆ: Čini mi se da „Južni vetar“ ponajviše govori o sprezi okorelih mafijaša, srpske policije i međunarodnih dilera narkotika, protiv koje jedan običan čovek pokušava da se izbori. Njegova borba nije prvenstveno inicirana željom za novcem ili moći, već željom da se dokaže da nije makar ko.

JELENA JOVANOVIĆ: Film „Južni vetar” govori o jakoj sprezi kriminala i državnih bezbednosnih struktura, čiji su principi delovanja zadržani još iz vremena Rankovića, a čemu su pridodate akcione scene. „Južni vetar“ je film o Srbiji, na putu droge, u kojoj se ništa ne događa bez znanja i odobrenja države.

Kako biste u jednoj rečenici opisali celokupan narativ ovog ostvarenja?

JELENA JOVANOVIĆ: Scenaristički dobro postavljena priča koja nas dotiče, sa zanimljivo i precizno profilisanim junacima za koje se lako vežemo.

IVONA JANJIĆ: Nadobudni mladić i sitni prevarant našao se u vrtlogu mafijaško-političkih igara.

MINA STANIKIĆ: Ide gas.

Da li postoji nešto specifično što biste izdvojili vezano za rediteljski pristup u filmu „Južni vetar”?

IVONA JANJIĆ: Nezgodno je govoriti o specifičnostima „Južnog vetra”. S jedne je strane reč o bioskopskom, žanrovskom filmu, o „blokbasteru”, koji operiše tropima i stereotipijama, a koje ne razgrađuje i ne dovodi u pitanje. S druge strane, u dijalozima i glumačkim postupcima, i „malim situacijama”, tim je stereotipima dato puno pažnje i sitnih detalja koji ih u velikoj meri čine, ako išta, pristupačnijim ili uverljivijim. Na sve to, česta upotreba „kamere iz ruke”, kao ne sasvim uobičajnog načina snimanja akcionih filmova, i dugih kadar-sekvenci, kao da želi da distancira narativ od uobičajenog stila „blokbastera”.

JELENA JOVANOVIĆ: Budući da je socijalna drama filmski žanr na koji se domaća publika (ne svojevoljno) pretplatila, svaki iskorak u neistraženo je, u najmanju ruku, poželjan. Miloš Avramović je uspeo da snimi punokrvni akcioni film koji ima toplinu domaće kinematografije.

MINA STANIKIĆ: Rekla bih da je rediteljski pristup u filmu relativno ograničen tematikom scenarija, u smislu da je stil i manir filma umnogome već određen samom pričom i njenim smeštanjem u Beograd, a potom je ograničen i veličinom i kontekstom glumaca koji se u njemu pojavljuju. Pritom, ne želim da kažem da se glumačkim veličinama ne može režirati, niti da ih se ne može oblikovati, već da su, sa izuzetkom Bikovića, svi oni već imali ovakve uloge i da prosto – znaju šta rade i kako to rade. Bikoviću je, sa druge strane, ovaj film bio neophodan, kao što je recimo „Dobra vremena (Good Times)“ braće Safri (Safdie) bio neophodan Robertu Petisonu kako bi izašao iz kalupa „Sumrak“ sage, te je u tom smislu i Biković sasvim znao šta radi.

Kakav je lik koji na platno donosi Miloš Biković i kako biste opisali njegov glumački izraz?

MINA STANIKIĆ: Maraš je „lik iz kraja“ sa ambicijom da prestane da bude „lik iz kraja“ i postane onaj koji sa „likovima iz kraja“ nema direktne komunikacije, ali njima upravlja. Emotivno limitiran, ali ne i potpuno lišen emocija. Impulsivan i samouveren, optimisti bi rekli hrabar, ja bih rekla nepromišljen, vođen zavodljivim idejama i materijalnom dobiti. Biković zaista maestralno izlazi iz epohe u kojoj se u Srbiji prethodno ustoličio, izlazi iz uloge finog i šarmantnog mladića i uspeva da zbaci čitav teret sebe tako ukalupljenog u domaćoj kinematografiji, donoseći sirovog i razigranog Maraša sa lakoćom i osmehom, pokazujući da to što je prijatnog fizičkog izgleda ne mora da znači da ume da igra samo prijatne likove.

JELENA JOVANOVIĆ: Petar Maraš, momak čiste duše, kao zaljubljenik u brze automobile nepromišljenim izborom krade „neprovereni“ auto. Ulov, automobil koji je bio vlasništvo sina od bosa bugarskog narko-klana namenjen beogradskom šefu narko mreže, otvara Marašu vrata ozbiljnog kriminala. Taj pogrešan izbor upliće „dobrogmomka  u igre mnogo surovije od onih za koje je bio spreman. Taj novi svet izobličava Maraša, svet u kome nema pošteđenih i u kome može biti samo jedan. Miloš Biković, svedenim glumačkim izrazom i igrom iznutra, obojio je Maraša tako da on nije samo (puki) akcioni junak. Glumački zreliji Miloš Biković, baš kao i u filmu „Balkanska međa“ svoj puni potencijal ostvaruje u dramskim scenama.

IVONA JANJIĆ: Petar Maraš je postavljen kao nadobudni mladić koji ima strast prema automobilima, i dobro ih vozi. To je onaj sitni, dopadljivi kriminalac, arogantan, ali dobrog srca. Miloš Biković se, kako u Srbiji tako i u Rusiji, već profilisao kao glumac ovakvog „faha”, tako da se čini da je teško govoriti o glumačkom postupku.

Da li film „Južni vetar“ donosi nešto novoj domaćoj kinematografiji? Šta?

IVONA JANJIĆ: Sam narativ podseća na narative koji su dominirali filmovima kraja XX i početka XXI veka: kriminal, novac, droga i slično. Čak i automobil koji Maraš vozi snažno je vezan za devedesete. Zato mislim da se može reći da je „Južni vetar” zapravo kulminacija te već malo zamorne vrste filmova, ili njena barokna forma, u čemu bi se i ogledao njegov doprinos.

MINA STANIKIĆ: „Južni vetar“ je kao pojava i fenomen nov u domaćoj kinematografiji, dakle sve što on nosi sa sobom je novo, ali ne i neočekivano. Naime, „Južni vetar“ jedini je film u srpskoj kinematografiji koji bi se mogao okarakterisati kao blokbaster, jedini je koji je produkciono na nivou komercijalnog akcionog i skupljim akcijama bogatog filma, jedini je koji se na bioskopskim repertoarima zadržao mesecima (pre njega to je bio „Mali Budo“, s tim da je uspeh „Malog Bude“ bio prvenstveno ograničen na Srbiju, dok je „Južni vetar“ i regionom suvereno vladao mesecima, pa je tako svojevremeno bio i najgledaniji film u Hrvatskoj, odnosno gledaniji od svih hrvatskih ostvarenja te godine zajedno). Međutim, kao što rekoh, to sve nije bilo neočekivano – pre svega, omogućen je zavidan produkcioni nivo filma, obezbeđujući kvalitet koji olakšava široku distribuciju. Dalje, Biković, već etabliran i proslavljen u Srbiji ovim filmom pravi veliki comeback na domaće tržište, nakon godina provedenih u Rusiji. Uz njega, ostatak popularne glumačke ekipe čini film primamljivim kako starijim, tako i mlađim generacijama. Zatim, izbor muzike i isprepletenost stila filma sa naširoko populanom muzikom na domaćoj sceni čini film primamljivim za gledanje i kod onih koji za film kao umetnost i vid razonode nisu naročito zainteresovani. Konačno, drčni manir likova u filmu je, nažalost, ideal većine mladih u Srbiji, te bi svako hteo da vidi kako se to radi, a da se pritom izgleda kao Biković i da uz sve to, glavni lik suštinski prolazi nekažnjen.

JELENA JOVANOVIĆ: „Južni vetar“ podseća filmske stvaraoce na važnost dobrog soundtrack-a (Aleksandar Ranđelović), da publika voli domaći film i da mi to možemo.

Kakav je glumački izraz Miloša Timotijevića?

MINA STANIKIĆ: Kao i uobičajeno za Timotijevića – sveden, ali dovoljan.

IVONA JANJIĆ: Čini mi se da je u čitavom filmu dosta teško govoriti o distinktivnim glumačkim izrazima, jer likovima uvek fali neka dimenzija. Miloš Timotijević, na primer, nikada nije stavljen u kontekst koji je u disonanci s njegovim likom; on je taj svedeni, hladni, trezveni inspektor kroz čiju se prizmu vidi stepen umešanosti države u međunarodni kriminal; on je taj koji će uvek „ispeglati stvar”.

JELENA JOVANOVIĆ: Milošu Timotijeviću je u poslednjih nekoliko projekata na kojima je učestvovao dodeljena uloga policijskog inspektora. Nijedan od tih inspektora nije bio nalik onom drugom. Lik Stupara tek u svom serijskom nastavku doživljava svoje dobro razvijanje i profilisanje. Ipak  i u filmu „Južni vetar“ Timotijević vešto igra veoma bitnu prvu stepenicu koja vodi pravo prema Crvenom.

Šta su slabije, a šta jače karakteristike ovog ostvarenja?

IVONA JANJIĆ: Jača strana je svakako tempo i ritam filma (montažeri Milena Predić i Lazar Predojev), i velika pažnja prema detaljima, pojedinačnim životima, sporednim likovima i samoj razgranatosti narativa. S druge strane, ta razgranatost i koncentracija na akcione sekvence koštala je film suštinske živosti.

JELENA JOVANOVIĆ: Manjkavosti filma „Južni vetar“ mogu se eventualno pripisati nedovoljno iskorišćenom miljeu, prikazanom kroz porodicu iz koje potiče Petar Maraš. Ta nekadašnja srednja klasa koja nije propuštala zimovanje i letovanje sada ubijenate svedena na porodicu koja životari uz čorbasta jela iz šerpe je zlatni potencijal koji scenarista Petar Mihajlović nije u potpunosti upotrebio. To je ono autentično naše što žanrovski akcioni film nema. Mi smo ti ljudi, mi prepoznajemo taj život i razumemo Marašev pogled prema ocu kada ispusti tegle sa zimnicom. Ipak, „Južni vetar“ je zaokružen i kvalitetan film koji je pomerio granice kada je domaća kinematografija u pitanju.

MINA STANIKIĆ: Praktično jedina slaba strana „Južnog vetra“ je odsustvo bilo kakve osude ponašanja glavnog lika, prema kom se razvija empatija i želja za poistovećivanjem, umesto filmom vođenog racionalnog osuđivanja lika i dela Maraša. Naposletku, osim godina provedenih u zatvoru, a najavom drugog dela, već znamo da će i godine u zatvoru biti kratkog daha, Maraš prolazi suštinski nekažnjen, čak dobija sina, što se može čitati kao hepi end. Na taj način „Južni vetar“ potpiruje i potpaljuje pomenuti izvitopereni ideal mladih, umesto da čini suprotno, za šta je imao šansu, a da pritom ostane suštinski isti film (sa vrlo malo drugačijim krajem). Ostaje, međutim, pitanje zašto bi se „Južni vetar“ bavio kažnjavanjem i osudom nemoralnih dela svojih likova? Zbog socijalne odgovornosti i svesti da mlade, kojima se film delom obraća, treba pravilno usmeravati u odrastanju, kad to već država i realnost ne čine.

Šta „Južni vetar“ predstavlja u 2020. godini? U društvenom, ali i filmskom smislu.

IVONA JANJIĆ: U društvenom smislu, „Južni vetar” i ne može da predstavlja nešto mnogo veliko. Uobičajeno opšte mesto ove vrste filmova je da prikaže i po kojeg korumpiranog policajca čiji saradnici posluju s kriminalcima, tako da se o suvisloj subverziji i ne može govoriti. Što se pak filmskog smisla tiče, „Južni vetar” je događaj 2018. godine, dok u 2020-oj tek treba da se pokažu nova filmska ostvarenja, i senzacije tek treba da se dogode.

MINA STANIKIĆ: U društvenom smislu – ništa novo pod kapom nebeskom, Srbija je i dalje paradržava, vođena od strane kriminalnih organizacija, a svojom aktuelnošću i dve godine nakon premijere, kao i etabliranošću i uspehom, „Južni vetar“ može da znači samo više nego što je značio ranije. U filmskom smislu, i dalje ostaje fenomen domaće kinematografije, i to fenomen na čvrstim nogama, koga jedino može, kako bar za sada izgleda, prestići njegov sopstveni nastavak (što bi i dalje činilo isti fenomen).

JELENA JOVANOVIĆ: Priča o Marašu je, čini se, tek počela da se razvija i za to ima još potencijala. Dugo je vremena prošlo od kada su poslednji put replike iz filmova ili junaci zaživeli van filmskog platna. Društveni kontekst je jako zanimljiv za tumačenje kada je u pitanju kontraverzna tematika kakvu „Južni vetar“ donosi. Oprečna su mišljenja o negativnom uticaju zbog promovisanja nasilja. Autori se nijednog trenutka ne odnose afirmativno prema zabranjenim stvarima. Problem je mnogo dublji i ne pripada domenu umetničkog diskursa. Decu ne školuju televizija, film ili ulica.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.