Upravo danas, u sredu, 1. februara, u beogradskom Sava centru počinje novo, 13. izdanje mnogovoljenog festivala Sedam veličanstvenih, festivala dugometražnog evropskog filma. Ovaj festival je iz godine u godine dobijao na brojnosti publike, istovremeno zadržavajući polazni koncept – sedam filmova u sedam večeri, uz razgovore sa autorima. Tim povodom za sagovornika imamo uvaženog i uvek nadahnutog Tuea Stina Milera, selektora Sedam veličanstvenih (i ove godine).
Koja je vaša prva asocijacija, na šta prvo pomislite kada neko pomene Sedam veličanstvenih?
Baš brojna publika u velikoj sali sa velikim bioskopskim platnom…
Da li ste zadovoljni načinom na koji je ovaj festival evoluirao tokom svih ovih godina?
Zaista, prava je avantura iskusiti kako dokumentarci bivaju dobro primani ovde u Beogradu, i to iz godine u godinu. Trud da se pronađu pravi filmovi za publiku koja očekuje visok kvalitet i zanimljive teme svakako se isplati. A avantura i rad sa Svetlanom i Zoranom Popovićem svih ovih godina. A toplo prijateljstvo je nešto posebno važno kada treba pronaći filmove.
Koje bi bile udarne tačke ovogodišnje selekcije?
U svakom slučaju mislim da je od samih početaka fokus bio na pronalaženju odgovora na pitanje, kako ga je postavio švedski filmski majstor, Roj Anderson, šta znači biti ljudsko biće? Pretenciozno? Patetično? Možda, ali filmski autori na trinaestom izdanju Sedam veličanstvenih su svi do poslednjeg načinili izvestan estetski izbor u obradi tema koje smatraju zanimljivim ili čak neophodnim za preneti. Oni su utrošili godine kako bi došli do konačnog rezultata koje će nam predočiti. Postoji izvesna raznolikost u temama, ali, s druge strane, tu je zajednička ambicija da se pronađe snažan vizuelni jezik koji vas mami, koji vas dotiče, koji vas nagoni na razmišljanje, i koji čini da pri povratku iz bioskopa kući sa sobom ponesete nešto posebno…
Da li barem povremeno pomislite da je koncept sedam filmova koje treba odabrati i potom prikazati ipak u neku ruku ograničavajući, posebno imajući u vidu sveukupnu brojnost dugometražnih dokumentarnih filmova u ponudi?
Naravno da se često dogodi da pogledam briljantan film iz Čilea ili Indije, SAD ili Kanade i da onda moram da ga zaboravim pri predstavljanju filmova pred Svetlanom i Zoranom jer se Sedam veličanstvenih bave evropskim filmovima – a mogu da vas uverim da nije lakše pronaći sedam filmova nego sastaviti program od sto ili dve stotine filmova, kao što čine neki festivali. I ponovo, grešim li kada smatram da naša publika očekuje da joj ponudimo filmove koji se bave egzistencijalnim pitanjima u evropskom kulturnom i istorijskom kontekstu?
A da li odabrani filmovi katkad dobiju i neki svež aspekt, neku dodatnu dimenziju kada bivaju prikazani pred punom velikom salom, pred 3000 ili 4000 gledalaca?
Nisam siguran da smo imali toliko gledalaca u Sali Sava Centra, ali recimo da je bivalo hiljadu, 15000, čak i 2000 ljudi na nekim projekcijama. To su fantastične brojke! I da odgovorim na ovo vaše pitanje – da, sve se zasniva na susretu, na spoju pojedinačnog gledaoca i filma. To je taj trenutak kada se film stvara. Čak i ako se razlikuju naše interpretacije onoga što smo videli i čuli sa velikog ekrana, mi smo tu, okupljeni oko tog događaja, tu smo kako bismo pogledali I iskusili jedno umetničko delo. I da imamo mogućnost da upoznamo i da pričamo sa autorima. A to je susret u potpuno nekomercijalnoj atmosferi, tako daleko od crvenih tepiha i koktel-zabava.
Sa ovogodišnjom ponudom i satnicom ovog festivala možete se detaljno upoznati na zvaničnom sajtu festivala.
Razgovarao: Zoran Janković