SRB ENG

U ČEMU JE KVAKA SA SERIJAMA?

26. авг 2019. | Autor: Filip Grujić


KVAKA 22 (CATCH 22)

serija iz 2019. godine

produkcija: HBO

kreatori: Luke Davis, David Michod

glume: Christopher Abbot, George Clooney, Kyle Chandler

film iz 1970. godine

režija: Mike Nicholls         

adaptacija: Buck Henry

glume: Alan Arkin, Martin Balsam, Martin Sheen, Jon Voight

___________________________________________________________________________

Romani, sami po sebi, umeju biti velika komplikacija. Oni opisni, jednostavni u radnji, komplikovani u sadržini, prepuni lamentiranja, osećanja, izrazito jakog literarnog stila, čine se nemogućim za prebacivanje u filmski format. Oni duži, naizgled komplikovani, puni radnje i zapleta, puni uspona i padova, okrenuti ka spolja, a manje ka unutra, čine se mogućim i, kako izgleda, uspešnim za prebacivanje u filmski format. Roman Kvaka 22 (Catch 22) od američkog pisca, a pre toga vojnika i radnika na brodogradilištu, Džozefa Helera (Joseph Heller) pripada onoj grupi nemogućih romana, izrazitog stila, nelinearnog načina pripovedanja, i što je još bitnije, zapleta, koji tako napisan kako je napisan ne može biti pretočen u film.

U ovom ogledu pokušaću da odgovorim na pitanje koji format više odgovara „nesnimljivim” romanima, poput Helerovog. Da li je to filmski ili serijski format? Na kraju, a ne mogu da odolim, u čemu leži kvaka Kvake 22?

Razvoj sredstava informisanja određuje razvoj grupa i njihovu metodu za kolektivno sugerisanje. Kao što postoji prirodna istorija tehnike i rada, postoji i prirodna istorija sredstava informisanja. Ona nam pruža pravu psihologiju razmene mišljenja, govora i ubeđivanja.[1]

Ovo je zapisao Serž Moskovisi (Serge Moscovici), francusko-rumunski psiholog i politikolog u svojoj knjizi „Doba gomile”. Iako se, svakako, ne tiče direktno teme o kojoj govorim, niti o umetnosti, filmovima i serijama, ipak se tiče medija, kao načina informisanja, te na koji način različiti mediji i sredstva informisanja mogu da utiču na psihologiju mase. U našem slučaju, u pitanju je na koji način dominantni mediji formiraju psihologiju gledalaca. Pojavom platformi za strimovanje, poput Netflix-a i HBO-Go-a, promenila se i psihologija gledalaca. Danas, sadržaj koji pruža Jutjub prilagođen je pažnji koju ima prosečan četrnaestogodišnjak. Kratki video klipovi, sadržaj koji u prvih četrdeset sekundi mora da privuče pažnju – instant kultura u kojoj nema mesta bespotrebnim ekspozicijama, krađom vremena u svakodnevnim dijalozima, nema mesta okolišanju i trčkaranju oko suštine, naprotiv, suština mora biti tu, na samom početku da bi uopšte zavredeli pažnju gledalaca – to je u kratkim crtama model po kojem se prave sadržaji.

Oko gore napisanog možemo i ne moramo da se složimo, ali pretpostavimo da nisam daleko od istine. Kako je onda moguće da jedna knjiga, koja po svim parametrima odudara od utvrđenog šablona po kojem se produkt prodaje, bolje funkcioniše u mediju koji knjigu prikazuje u celini, dakle, seriji, a sasvim ne funkcioniše u sažetom formatu, tačnije, filmu?

Film „Kvaka 22” datira još iz 1970. godine, u vreme kada je film svakako bio domintantan medij. Televizija je još dvadesetih godina postala deo kulture, ali četrdesetih je svega deset posto kuća u Sjedinjenim Američkim Državama moglo da je priušti. U novom Tarantinovom (Quentin Tarantino) filmu „Bilo jednom u… Holivudu” imali smo prilike da vidimo koliko je ponižavajuće i poražavajuće za glumce bilo da se prebace sa bioskopskog platna na snimanje serija za televiziju. Stoga je bila sasvim jasna odluka producenata i reditelja Majk Nikolsa (Mike Nicholls) da naprave film od, tada već, kultnog romana. Glumačka podela je bila sasvim solidna, imali su čak i Orson Velsa (Orson Welles), u ulozi Generala Dridlija, reditelj je pre toga imao velike uspehe sa filmovima „Diplomac” i „Ko se još boji Virdžinije Vulf?”, ali finalni produkt, film, nije funkcionisao. Priča je izgledala haotično, mogućnost povezivanja sa likovima svedena na minimum, apsurd se igrao na apsurdan način. „Kvaka 22”, dozvoliću sebi tu slobodu, bila je apsolutni promašaj. Još tada, sasvim razumljivo, roman je dobio epitet „nesnimljivi”.

HBO je, u svojoj produkciji, bio hrabar u više navrata i, sa mnogo uspeha, snimao serije koje su nastajale na osnovu romana. Možemo samo da navedemo par: „Nevine laži”, „Igra prestola”, „Ostavljeni”, „Sluškinjina priča” i tako dalje. Dakle, imaju popriličnu istoriju ekranizovanja romana. Stoga je verovatno bio i izazov snimiti seriju po kultnom romanu koji nosi takav epitet.

Kreatori serije „Kvaka 22” uspeli su mnogostruko. Prvo, snimili su nesnimljiv roman, tako da on deluje kao da je oduvek trebalo da bude na ekranima. Drugo, bolji su od svog prethodnika, što nije bilo mnogo teško, ako ćemo iskreno. Treće, pokazali su zbog čega su serije danas toliko uspešnije od filmova. Uspeli su od zastrašujuće raštrkanog i disperzivnog romana, a što je bilo nemoguće za filmski format, da načine logičnu celinu. Uspeli su, a to su uspeli samo zahvaljujući formatu koji su koristili, da stvore linearnu priču, u kojoj se zna šta se gleda i zbog čega postoji. Uspeli su u nameri da uzmu najbolje iz romana, da deluje kao da je ispričana svakodnevica glavnih junaka, isključivo jer su imali vremena, a imali su sedam epizoda, da nas, kao gledaoce, vežu za sve sitnice za koje su hteli da nas vežu. Uspeli su, na kraju, da ostave izrazito jak književni stil koji je negovao Džozef Heler u svom romanu, a da ne bude stvar negledljiva kao u filmu iz 1970. godine; uspeli su to, jer su znali da je potrebna pažnja gledalaca da bi se takva priča ispričala, a znali su, sasvim sigurno, da tu pažnju film više ne može da pruži.

U vremenu koje, bez osuđivanja, čisto navodeći činjenice, neguje instant kulturu i konobarsko znanje, pričanje priče je postala pomalo anahrona stvar. Serije su tu da bi vratile pričanje priče tamo gde im je i mesto. U kuće. Autobuse. Vozove. Avione. Dvorišta. U krevete. Jednom rečju: svuda. Filmove smo, čini se, zaboravili u bioskopu – tamo, gde postoje jasne granice.

[1] Serž Moskovisi – Doba gomile (2) – izdanje biblioteke XX vek

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.