NASLOV FILMA: Sve kako treba SCENARIO: Nađa Petrović REŽIJA: Nikola Stojanović ULOGE: Jelena Stupljanin, Anita Ognjanović, Zlatan Vidović TRAJANJE: 22’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2020.
Nikola Stojanović je mladi i već zapaženi i nagrađivani filmski autor čiji svetovi nose jedinstven emotivni pečat. Njegova karijera je na početku, ali je njegov talenat već prepoznat na puno mesta pa i na nedavno održanom prestižnom festivalu u Lezarku (Les Arcs Film Festival) na kojem je odneo nagradu za najbolji kratki film za svoje ostvarenje „Šerbet“.
„Sve kako treba“ je Stojanovićev kratki igrani film koji donosi priču o komplikovanom odnosu samohrane majke i njene kćerke. Jovana (Jelena Stupljanin) želi da provede svoj rođendan sa Sarom (Anita Ognjanović), svojom kćerkom tinejdžerkom. Njih dve kupuju jeftini montažni bazen u kineskoj prodavnici, koji tegle praćene lokalnim psima lutalicama, preko prigradskog naselja deprimirajućih pejzaža. U njihovoj skromnoj kući saznajemo da Jovana održava onlajn vezu sa strancem (Srđa Vukosavljević) za koga u svojoj sobi pozira u novom kupaćem kostimu. Jovana tom čoveku svoj život predstavlja boljim nego što jeste dok se čežnjivo i neubedljivo dogovaraju kako će sledeći rođendan provesti zajedno. S druge strane, Sara je suštinski nezainteresovana za svoju majku, koja ju je rano rodila. Rođendanu se priključuje i Sarin otac (Zlatan Vidović), koji se ispostavlja nezrelim muškarcem, a koji buntovnoj tinejdžerki predstavlja idola. Na prvi pogled idilična atmosfera letnjeg dana u sebi sadrži velike pukotine koje izlaze na videlo u trenutku svađe između bivših supružnika, za šta ćerka pripisuje krivicu majci. Tek kada joj se otac kasnije ne javlja na telefon, Sara shvata da situacija nije onakva kakvom je smatrala.
„Sve kako treba“ je dvosmislen naziv za ovaj film u kome ništa nije kako treba u životima porodice o kojoj govori, ali i o tome koliko može biti pogrešna slika za koju mislimo da je „kako treba“. Autor ovde preispituje složenu društvenu i emotivnu strukturu porodice kroz jednostavan narativ. Stojanović postavlja pitanje o tome šta je to što „treba“ i koliko su pogrešne ustaljene društvene ideje o onome što je zaista „potrebno“ da bi jedna porodica bila srećna ili o tome šta u suštini čini porodicu. Tako je sunčano popodne na splavu na kojem su majka, otac i kćerka, naizgled savršena slika sreće koja se ispostavlja kao trošna fasada, zamenjena sa (ne)savršenim prizorom majke i kćerke koje plešu dodirujući se golim stomacima pored nedovršenog montažnog bazena. U scenama na splavu, kada su svi na okupu, reditelj se poigrava sa slikom porodične idile u kojoj ne primećujemo mane, dok one ne isplivaju poput đubreta koje pluta u vodi oko njih. Jovanin bivši uskače u prljavu vodu i nagovara je da i sama to uradi pod okriljem adolescentske euforije, ali ona to odbija. Glavni lik je Jovana koliko i Sara, a put koji one prođu u svom odnosu predstavlja katarzu ovog filma.
Fotografija Mladena Teofilovića otkriva svet koji likovima ne nudi mnogo, koji je lišen velikih očekivanja. Njegova kamera beleži stvarnost koja ima oštre ivice koje režu likove. Teofilović na zanimljiv način obrće odnose palete boja koje koristi na splavu (žuti tonovi) i u kući i dvorištu (plavi tonovi), tako da na mestu koje nudi samo privid topline i emotivne sigurnosti imamo toplu paletu a na mestu koje deluje kao da mu mnogo toga nedostaje, ali bi trebalo da bude mesto ljubavi i sigurnosti upotrebljena je hladna paleta boja. Jelena Stupljanin se uspešno hvata u koštac sa ulogom koja lako može skliznuti u stereotip samohrane majke nezadovoljne svojom pozicijom žene, ali uspeva to da izbegne osvežavajućim stilom igre koji nudi istovremeno napetost, ali i stabilnost. Stupljanin u saradnji sa Stojanovićem odlazi dublje od uobičajenog površinskog i pojednostavljenog shvatanja samohranih majki, bojeći svoj lik sa emotivnošću žene koliko i emotivnošću majke. Ona u lik Jovane uliva veliku dozu stamene izdržljivosti uz to da je u njoj prisutna velika količina erotske energije, ali i fragilnosti. Anita Ognjanović ima zahtevan zadatak sa ulogom u ovom filmu, prelazeći veliki put i promenu. Kroz izneverena očekivanja od strane svog idealizovanog oca, ona dolazi do sazrevanja u kojem postaje potpuno drugačija od njega, ali i drugačija od onoga što je mislila da želi: da bude kao njen tata. Ona kroz odrastanje preoblikuje osobu u koju želi da izraste, menjajući svoja očekivanja od sebe i drugih, ali i svoju sliku o sreći i o tome šta znači voleti. Zlatan Vidović donosi u ovom filmu jednu jasno iscrtanu figuru nezrelog muškarca uspevajući da ne svede svoj lik na karikaturu već da tačno dočara i šarm koji ide uz lik nedoraslog oca.
Nikola Stojanović je u svoj intimistički film diskretno utkao i sliku društva koje truli i izoluje ljude čineći njihove živote suštinski nesrećnim. U završnici filma život i dalje ne nudi junacima nikakvu veću nadu ili promenu, osuđujući ih da možda i ponavljaju međusobne greške. Ono što se nudi je osećanje povezanosti, i pobeda nad usamljenošću. U srećno-melanholičnom kraju, u kome ima puno pomešanih osećanja, ostaje slika majke i kćerke koje se povezuju i shvataju da imaju samo jedna drugu, ali i prizor međusobne spoznaje kao žena, van njihovih krvnih odnosa.
„Sve kako treba“ je jedna duboka i nekonvencionalna slika za trenutak katarze i završnice filma. Stojanović ispreda vizuelno upečatljiv narativ o tome kako deo koji nedostaje u slagalici koja čini sliku porodice nije uvek onaj deo koji mi smatramo da treba da bude.
