SRB ENG

„ZA UMETNIKA JE NAJBITNIJE DA ZNA ŠTA NEĆE“

Intervju sa rediteljem Lazarom Bodrožom

17. jul 2020. | Autor: Mina Stanikić



Vest da je američka porno glumica srpskog porekla Džesika Stojadinović, poznata kao Stoja (Stoya), zvezda budućeg naučnofantastičnog filma (i to ne samo za odrasle) srpske produkcije oduševila je kako Stojine fanove širom sveta, a ponajviše u Srbiji, tako i domaću filmsku i opštu javnost. Filmska javnost je sa radošću primila vest da se sprema domaći naučnofantastični film, kao uvek dobrodošao predah od socijalno-političke drame, dok je opšta javnost sa radošću primila i eksploatisala vest o dolasku poznate porno glumice. I sama sam bila oduševljena vešću o njenom dolasku i iako do tad nisam pratila Stojin rad za odrasle, pratila sam njene druge karijere, poput one novinarske i iskreno se divila njenoj svestranosti. Kada je film „Ederlezi Rising“ imao svetsku premijeru na FEST-u 2018, novinarsku akreditaciju sam pre svega iskoristila za prisustvo konferenciji za medije sa ekipom  filma „Ederlezi Rising“, a Stoja je tek druga poznata ličnost* sa kojom sam se fotografisala. Međutim, niti bi Stoja dobila svoju debitantsku ulogu u naučnofantastičnom celovečernjem ostvarenju, niti bih se ja slikala sa Stojom, da nije bilo scenarija Dimitrija Vojnova i vizionarske posvećenosti i upornosti njega i Lazara Bodrože da se „Ederlezi Rising“ zaista i desi.

Bodroža, dizajner i vizuelni umetnik, a od svog debitantskog ostvarenja i reditelj, nastavlja da upreže svoju vizionarsku posvećenost i upornost, spremajući novi naučnofantastični film, sa novom svetski poznatom glumicom (ovoga puta bez sintagme „filmova za odrasle“). Sa Lazarom sam razgovarala o projektu u pripremi, ali i o stvaralaštvu u okviru filmske umetnosti uopšte, kao i o spremnosti domaćih autora da svoje radove vide na globalnom planu, osvrćući se pritom na njegov debitantski film.

„Ederlezi Rising nije pravljen sa idejom lokalnog tržišta, iako su autori odavde i iako je film sniman u Srbiji. Meni je uvek bilo zanimljivo i bio mi je cilj da napravim proizvod, kakav-takav, ali da bude globalan i da neko može da ga nađe i u Koreji i u Americi, što je trenutno slučaj sa Ederlezijem. Iako ima primera naših autora koji su radili holivudske filmove, poput Gage Antonijevića („Saver“) ili Emira Kusturice („Arizona Dream“), mi smo kulutra koja je samodovoljna. Mislim da smo to nasledili od bivše Jugolsavije, odnosno nasledili smo kulturni prostor od recimo 30 miliona ljudi koji govore „naš jezik“, što je dovoljno za samodovoljnost, pa prosto nemamo potrebu da pravimo izvozne proizvode u velikom obimu. Naša produkcija je uvek bila usmerena ka lokalnom tržištu, eventualno trenutni talas produkcije serija ima mogućnost da dobaci do nekog globalnog aspekta, ali je i dalje suštinski i fundamentalno usmeren ka lokalnom tržištu.

Iako je sniman sa čitavim svetom na umu, Lazar kaže da je ekipi filma značilo da premijeru ima na domaćem festivalu, kao i da su nagrade osvojene na FEST-u pomogle vidiljivosti filma na internacionalnom nivou, te da je nekoliko većih festivala, poput onog u Varšavi, film selektovalo u svoje programe upravo na osnovu nagrada na domaćoj sceni.

Na odvažnost snimanja filma sa svetom na umu i svetski poznatom zvezdom na setu Lazar ne gleda kao na nešto što potencijalno dolazi iz neopterećnosti očekivanjima od debitantskog filma vizuelnog umetnika, kao što sam ja pomislila da bi mogao da bude slučaj.

„Mislim da to nema toliko veze sa profesionalnim pedigreom, debitantski filmovi gotovo uvek imaju određenu dozu ludila i snage. I kod raznih drugih filmova, debitanata moje ili starije generacije, postoje sulude priče o tome kako je film nastajao. Mi smo konkretno imali sinopsis filma i razmišljali smo ko bi bio zanimljiv da igra ulogu robota koji je tu zbog tuđeg zadovoljstva. Stoja nam je bila zanimljiva i na simboličkom nivou, a i sama je fan naučne fantastike. Kontaktirali smo je putem zajedničkih prijatelja i ona je pristala. Često se šalim da je ona bila i motivacioni faktor da film zaista i napravimo, jer smo nakon njenog pristanka prosto morali da napišemo scenario.“

Poredeći posao reditelja sa poslom dizajnera i vizuelnog umetnika, Lazar kaže da se osim adrenalinskog iskustva snimanja od par nedelja, sve ostalo u produkciji filma svodi na sedenje za kompjuterom ili telefonom, te da je svaki posao na kraju dana isti, s tim da stvaranje filma ima kulturološki značaj i predstavlja lični proizvod koji prija egu.  

„Značilo mi je iskustvo rada sa ljudima, kao i strpljivost koju sa sobom nosi studijski rad. Za filmske profesionalce u Srbiji pravljenje filma je produkciono najamaterskija forma. U produkcionom smislu na prvom mestu su strani filmovi, pa onda strane reklame, domaće reklame, TV serije, pa tek na kraju dolaze filmovi. Većina filmskih profesionalaca se ili bavi pedagogijom ili radi reklame i TV serije, to je ono od čega žive, dok filmom stiču status.“

U produkcionom smislu Bodrožin novi film, „Aurora“, ozbiljniji je od „Ederlezija“, iako se stilski na njega nadovezuje. Reditelj skromno tvrdi da je to i dalje „mali film gde ljudi razmenjuju emocije u skučenom prostoru“.

„Za razliku od Ederlezija, nastanak „Aurore“ ipak je imao klasičan put gde smo prvo razvijali scenario, a radu na scenariju sam se pridružio glavnom scenaristi, Australijancu, Tobiju Gibsonu. Producenti Džordan Gertner /„Buntovnice“ (Spring Breakers); „Bafalo 66“ (Buffalo 66)/ i Geri Hamilton  /„Iskušenik“ (First Reformed) / su na osnovu našeg debitantskog filma videli da možemo da isporučimo kompletan paket, i u smislu autorske ekipe i u smislu produkcije. Imali su projekat koji je dugo „visio“ i za koji nisu mogli da nađu pravi spoj autorske ekipe, pa se sa nama desila srećna kombinacija.“

Upadljiva razlika između evropskih i američkih scenarija za Lazara Bodrožu je bogatstvo vizuelnih odrednica koje se čita u scenarijima pisanim za američko tržište.

„Imam sve više priliku da čitam američke scenarije, koji se pišu da bi bili pičovani, tako da su uzbudljivi za čitanje. Međutim, kad se dođe do realizacije scenarija, on mora biti sveden na ogoljeniju verziju kakva je tipična za Evropu, bez dugačkih deskriptivnih delova. Navikao sam da čitam scenarije koji su dosta ogoljeni, a da vizuelni momenat nadograđujem sam, dok je ovde dosta toga predefinisano. Dok čitaš scenario, zaista vidiš film.“

Kako vizuelnom umetniku kao reditelju „leži“ čitanje vizuelno predefinisanog scenarija?

„Meni je zanimljivo i jedno i drugo. Na kraju svakako moraš da ogoliš scenario i trenutno se u „Aurori“ upravo time bavimo. Štagod zamislio, na kraju te produkcioni okvir usmeri. Mislim da je i ključ u veštini da se prilagodiš realnosti, a da ne izgubiš izraz i inicijalnu ideju. Mnogi kažu da je za umetnike, pa i reditelje bitno da precizno znaju šta hoće, dok ja mislim da je za umetnika najbitnije da zna šta neće. U produkcionim okvirima u kojima mi radimo, dogmatski pristup gde je svaki aspekt u potpunosti kontrolisan, ne kažem da je nemoguć, ali je malo realan. Za mene je snalaženje u produkcionim okvirima uzbudljivo.“

A u produkcionim okvirima indi američkog filma, Lazar kaže da je postojanje glumačkog imena koje nosi film presudno za realizaciju filma. Pred market u Berlinu objavljena je vest da će „Auroru“ nositi – Megan Foks. Na pitanje koliko u američkim produkcijama reditelj ima uticaja na izbor glumaca, Lazar kaže:

„Utiče se u smislu usmeravanja na polju koji tip glumca treba da bude izabran. U slučaju „Aurore“, izbor se u suštini sveo na lična poznanstva producenata, oni su imali određenu paletu imena sa kojima imaju kontakt, ne samo preko agenata, nego i privatni kontakt, pa smo unutar tog njihovog užeg spiska targetirali koga ćemo zvati i kako ćemo pristupiti.”

Kao reditelj debitant Bodroža je radio sa troje glumaca, a sličnu postavku možemo očekivati i u „Aurori“.

„Biće nešto više glumaca. Svedena je forma i produkciono podseća na „Ederlezi Rising“, iako je film ipak bogatiji, postoji momenat trilera u svemirskoj stanici i sadrži elemente flešbekova. Rad sa malim brojem glumaca može delovati jednostavnije sa jedne strane, ali se sa druge strane mnogo ljudi plaši toga. Meni je prijalo i mislim da mi je dobro išlo. Generalno mi prija momenat ograničenog kretanja i mogućnosti unutar neke dramske forme, jer volim da stvorim svoju teritoriju za kreativno izražavanje, koliko god ona mala bila, ali da unutar nje mogu da radim sve što mi padne na pamet.“

Između „Ederlezija“ i „Aurore“ Lazar Bodroža je režirao – „Auroru“. Ova „Aurora“ kratkometražni je film i segment omnibusa „Deathcember“ iz 2019. godine. Međutim, kako će se ispostaviti, ona i ova „Aurora“ nemaju ništa zajedničko.

„Aurora“ koja je u pripremi nije nastala kao direktna inspiracija kratkog filma, potpuna je slučajnost što se oba filma zovu isto. Novi film menjao je ime u poslednjem momentu, scenarista je došao sa idejom da se film zove „Aurora“, što je meni bilo super, jer već imam istoimeni kratki film, pa će možda nekome nešto značiti da to poveže. Deluje kao klasična srećna priča u kojoj je na konto kratkog napravljen dugometražni film, ali nije to u pitanju. Zaista je potpuna slučajnost, što mi je još i draže! Stvari se kosmički povezuju!“

O neizbežnoj temi – uticaju pandemije na snimanje filma koji uključuje interkontinentalnu ekipu, Lazar kaže:

„Dobra stvar kod producenata sa kojima radim je što oni žive od toga i njima je potreban film da bi mogli da ga prodaju. Mislim da se svi privikavamo da živimo u drugačijoj realnosti u kojoj će isto tako morati da se radi i privređuje, samo je ostalo da vidimo kako tačno. Naravno da su se stvari zakomplikovale usled pandemije, ali gledamo da se snimanje desi što pre. Ideja je da se snima u Beogradu i da ponovimo kreativni nukleus koji smo imali za „Ederlezi“. Sve češće se ovde da li parcijalno da li u celosti snimaju filmovi, tako da je ovo sad već dosta poznata lokacija u svetu.“

Naposletku, Lazar kaže da je on kratkoročni pesimista i dugoročni optimista, te da što je duži vremenski period u pitanju, to je on veći optimista. Uz trenutno nepovoljno razvijanje epidemije u Srbiji, a uz to i nestabilnu političku situaciju, pridružujem se dugoročnom optimizmu i nadam se da će Srbija i Beograd ostati svetski poznata lokacija za snimanje filmova, te i da će Megan Foks uskoro poslom posetiti Srbiju. Nezavisno od vremenskog okvira, sada je već izvesno da se Lazar Bodroža profilisao kao žanrovski reditelj upečatljivog stila i vizuelnog identiteta koji ne zazire od velikih imena i velikih scena i velikih poduhvata.

 

 

*Jedina poznata ličnost sa kojom sam se fotografisala, a mnoge sam sretala, bio je mladi poljski glumac svetskih dometa Jakub Gieršav. Ko zna, možda se budem fotografisala i sa Megan Foks.

 

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.