SRB ENG

ŽIVOT UPRKOS SVEMU

Kritika filma „Suton“

18. mart 2021. | Autor: Katarina Koljević



NASLOV FILMA: Suton (In the Dusk)

SCENARIO: Šarunas Bartas, Ausra Giedraityte

REŽIJA: Šarunas Bartas

ULOGE:  Arvydas Dapsys, Marius Povilas Elijas Martynenko, Alina Zaliukaite-Ramanauskiene

TRAJANJE: 128’

ZEMLJA: Litvanija

GODINA: 2019.

Litvanski reditelj Šarunas Bartas (Šarūnas Bartas) je višestruki veteran sva tri evropska „A“ festivala: Berlinskog (Berlin Film Festival), Kanskog (Cannes Film Festival) i Venecijanskog (Venice Film Festival). Njegov najnoviji film „Suton“ je prikazan na festivalu u San Sebastijanu (San Sebastian Film Festival), kao i na filmskom festivalu u Haifi (Haifa International Film Festival). Srpski koproducent ovog filma je Nikolina Vučetić Zečević i produkcijska kuća „Biberche“, a projekat je podržan je od stane Filmskog centra Srbije u kategoriji manjinske koprodukcije.

Smešten u 1948. godinu, „Suton“ je priča o Unteu (Marius Povilas Elijas Martynenko), mladiću koji živi sa svojim očuhom Jurgisom (Arvydas Dapsys)  i maćehom Elenom (Alina Zaliukaite-Ramanauskiene) na selu u Litvaniji, u čijoj blizini su smešteni partizani koji se bore protiv sovjetskog nasilnog kolonizovanja Litvanije. Unte je odrastao u sumornom okruženju rata i njegovih plodova, odbačen od zamenske majke koja potiče iz uništene više klase i zamenskog očuha koji se bori da preživi u novim pravilima, koje je kraj rata doneo sa sobom. Njegova porodica je nesrećna i disfunkcionalna koliko i svet u kojem se nalazi. Svakodnevica članova ove porodice je pod stalnom pretnjom da bi Sovjeti mogli da otkriju kako Jurgis pomaže litvanske partizane. Nakon što patrola sovjetskih vojnika odabere Jurgisovu kuću za bazu, Jurgis se sakriva u tajnoj prostoriji unutar svoje štale. U danima koji slede, on ostaje sakriven, a Unte sve više vremena počinje da provodi u partizanskom kampu. Kada vojnici paljenjem štale isteraju Jurgisa iz njegovog skrovišta, Unte će se istovremeno naći u zasedi sa partizanima zbog izdaje jednog od vođa čete. Dok svi partizani ginu, Unte preživljava i biva odveden u sovjetski zatvor u kojem će sresti Jurgisa, koji je pretrpeo teško mučenje jer je odbio da potkaže bilo koga od partizana. U bolnoj završnici Jurgis bunca na samrti u Unteovim rukama.

Reditelj Bartas u „Sutonu“ nudi pogled na svet koji je već razrušen ratom, a kome sledi i poništenje druge vrste -nestanak nezavisne države. Kroz porodičnu priču on govori o litvanskom društvu s kraja Drugog svetskog rata. Elena je melanholična i ogorčena žena iz visoke klase koja je nestala, a u čijoj je kući Jurgis bio sluga. Kroz njihovu porodičnu istoriju saznajemo o propasti jedne cele klase u Litvaniji a zatim i potpunom potčinjavanju ruskim okupatorima. Reč je, zapravo, o nekoliko sutona: sutonu rata, sutonu Litvanije kao nezavisne države i onom ličnom, sutonu Unteove porodice i njegove mladosti. On je siroče i čovek u potpunosti oblikovan okolnostima rata i nemaštine. Izbor glumca čije lice, bez obzira na njegove godine, deluje poput lica starog čoveka, izuzetno doprinosi verodostojnosti priče. U traganju za sopstvenim identitetom i za nekim kome bi pripadao Unte odlazi u partizanski kamp. Njegova mladost je kontrast beznađu koje ga okružuje. Zatičemo ga u trenutku kada treba da započne sopstveni život, a okružen je samo ljudima čiji se životi završavaju u strašnim okolnostima. Bartasov rukopis može biti smešten u domen realizma, ali u dramaturgiji on pravi poetski akcenat. Na početku i na samom kraju filma, pojavljuju se rode, koje najpre sleću na polje dok ih Unte posmatra, a na samom kraju, dok mu otac umire, kroz prozor tamnice vidi se parče neba i rode koje odleću.

Uzevši u obzir estetiku fotografije i prirodu pokreta kamere reditelj pravi neuobičajen izbor za poslednji kadar – za razliku od pretežno statičnih kadrova i pokreta diktiranih ritmom glumačke igre – poslednji kadar je u pokretu a završava se zatamnjenjem. U pogledu ritma, ali i poetskog simbolizma, „Suton“ asocira na stil Andreja Tarkovskog. Njegova ritamska struktura je stabilna, i reditelj nudi narativ koji se kreće ne samo linearno već i u širinu, prelazeći sa jednog lika na drugi. Ovaj postupak pravi emotivnu mozaičku strukturu „isečaka iz života“ više junaka, što nudi sagledavanje narativa iz nekoliko uglova i postiže utisak šireg shvatanja stvarnosti o kojoj reditelj govori. Unte se izdvaja kao protagonista, pre svega, zastupljenošću u filmu, ali i time što se njegov ugao gledanja na svet najviše preklapa sa rediteljskim. Jirgis povremeno zauzima mesto protagoniste, ali uvek u funkciji dopune i razumevanja sveta u kojem će se Unte kretati. Ovo ostvarenje Šarunasa Bartasa neminovno sa sobom nosi određenu ideološku poruku o uništavanju litvanskog identiteta, i ne može se posmatrati bez političkog konteksta. Reditelj uspeva da govori o nacionalnom identitetu Litvanaca i bolnoj borbi za njegovo održanje a da ne potpada pod opterećenje nacionalizma. Vešto drži pod kontrolom glumačku igru tako da ni u jednom trenutku ne dolazi do patosa.

Bartasova estetika se u mnogome oslanja na platna Brojgela Starijeg, ali i na ostale flamanske slikare. Upravo u ovom aspektu filma, u fotografiji koju potpisuje Egle Sparnaityte, reditelj i on nude kontrast mraku u kojem likovi obitavaju. Jedina manjkavost je što kontrasti nisu uvek dovoljno jaki da bi diferencirali ono što je bitno. Fotografija je svakako efektna, kao i suprotstavljenost mladosti glavnog junaka mraku koji ga okružuje, međutim scenariju, sem epizoda o ljudskim nadanjima i emocijama, nedostaje još nešto kao protivteža sivilu. Katarza filma je vezana za sazrevanje glavnog junaka, Untea. Njegovo odrastanje je zaključeno u trenutku kada ostaje bez očinske figure, odnosno bukvalnom koliko i simboličkom „smrću oca“. I ovde se mora priznati da je dubokoj metamorfozi koju junak doživi na kraju filma, možda bio potreban jači kontrapunkt od roda koje „odnose“ njegovu mladost.

Zbog specifične strukture narativa koja nudi emotivan i dubok upliv u grupni portret likova, „Suton“ uspostavlja trodimenzionalni doživljaj sveta od koga je današnji gledalac vremenski udaljen. Upravo takav pristup u kojem Bartas bira male-velike trenutke iz života, koji se odvija uprkos smrti i beznađu koje ga okružuje, nosi emotivnost ovog filma. U tom pogledu ovaj film podseća i na neka književna dela, noseći sa sobom ponešto od rukopisa i atmosfere Sergeja Dovlatova. „Suton“ je film koji zauzima važno mesto u evropskom filmu danas, unoseći u njega nešto od širine koja je odlikovala kinematografije u nekom prethodnom vremenu.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.