Tamnokosa Nina Kiri, glumica srpskog porekla, već čitavu deceniju gradi uspešnu karijeru u Kanadi i SAD. Nedavno smo imali prilike da je gledamo u hvaljenoj seriji Sluškinjina priča, što je i bio direktan povod za ovaj razgovor sa ovom mladom umetnicom u usponu.
Za početak, zamolio bih te da se ukratko predstaviš čitaocima portala Filmskog centra Srbije. Ko je Nina Kiri i otkud ona su svetu filma?
Nina Kiri je rođena u Beogradu, i odrasla u Vankuveru. Bavim se aktivno glumom poslednjih deset godina, a počela sam još u srednjoj školi, u dramskoj sekciji i amaterskim pozorištima.
Živiš i karijeru gradiš u Kanadi. Koliko je teško jednoj mladoj glumici da dođe do odgovarajućih uloga, posebno imajući u vidu da je konkurencija ogromna?
Pa da, konkurencija jeste ogromna. Teško je graditi karijeru, ali mislim da kao i za svaku profesiju i zanat, ako stvarno želiš to da radiš, i godinama vežbaš i usavršavaš se, nešto mora da se desi. Posebno je teško i frustrirajuće što je to često pitanje sreće a ne merilo vrednosti koje te izdvaja od ostalih. Šta je znači „dobra glumica”? To se uvek menja sa svakom novom ulogom i mnogo zavisi od ukusa publike. Za nekoga si super, a za drugog nisi. Zato je meni najbitnije da svakog dana sebe usavršavam u svom zanatu i da izvučem iz sebe ono najbolje za svaku ponuđenu novu ulogu, pa ako je dobijem – odlično! Ako ne, biće i drugih prilika.
Primetio sam da si do sada glumila u nekoliko horora. Voliš ovaj žanr ili je u pitanju sticaj okolnosti. Koji od filmova u kojima si do sada glumila bi izdvojila i zašto?
Haha… U pitanju je definitivno sticaj okolnosti. Nisam neki ljubitej tog žanra, ali je to bila priliku da dobijem glavnu ulogu i da kroz te zanimljive uloge i sama nešto stvorim, dodam i doprinesem razvoju takvih likova. Moram da priznam da sam tokom rada na filmovima Pusti je napolje (Let Her Out) i Jeretici (The Heretics) stekla neku vrstu uvažavanja za horor koju ranije uopšte nisam imala.
Kako je došlo do toga da dobiješ ulogu u Sluškinjinoj priči? Koliko ti je uloga Alme važna za dalju karijeru i da li je potvrđeno tvoje učešće u već odobrenoj drugoj sezoni?
Kao za sve uloge, išla sam audiciju. Audicija je, kao što znaš, prošla dobro. Mislim da je ta uloga za mene izuzetno važna. U početku sam trebala da igram samo u prvoj i, eventualno, u drugoj epizodi. Na kraju je odličeno da se Alma pojavi u više epizoda, da postane jedan od stalnih likova. Da budem iskrena, nisam očekivala da će ova serija biti baš toliko popularna. Sluškinjina priča je imala veliki odjek u javnosti i medijima širom Kanade, Amerike a kako čujem i u svetu, što je za mene kao mladu glumicu već otvorilo vrata i za veće uloge. Mogu da otkrijem da će se Alma pojaviti i u drugoj sezoni, ali ne i više od toga. Moraćete da sačekate nove epizode Sluškinjine priče da biste saznali šta se dalje dogodilo.
Koliko su ti važni tvoji srpski koreni?
Moje poreklo i koreni su mi veoma važni, oni određuju moje „Ja“. Nikada sebe nisam videla kao „Kanađanku“, ali u isto vremeno ni kao „Srpkinju“, „biti između“ je osećaj koji je meni veoma poznat i prihvatljiv. To je, uostalom, i moja prednost. Više putujem, govorim ili razumem mnoge jezike… Svet mi postao mnogo veći nego što je Kanada ili, pak, Srbija.
Da li pratiš filmsku scenu u Srbiji i imaš li svoje favorite.
Ne mogu se pohvaliti poznavanjem filmske scene u Srbiji. Međutim, veliki sam ljubitelj evropskih filmova a posto je moja mama veliki filmofil, mogu slobodno reći da sam uz nju odrasla uz evropske filmove. Ne mogu ti dati neku dugu listu, ali evo naslova nekoliko evropskih filmova koje sam nedavno pogledala i koji su mi se veoma svideli, a to su Ustav Republike Hrvatske Rajka Grlića, Mindenki Krištofa Deaka, Toni Erdeman Maren Ade i Bezbog Ralice Petrove.
Ispričaj mi nešto o saradnji sa srpsko-kanadskom rediteljkom Sanjom Živković na kratkom filmu Kleo?
Sanja i ja smo se u stvari prvi put upoznale na skijalištu Vistler, preko zajedničkih prijatelja. Ona mi je, sećam se, rekla da radi na filmu, ali se je tom prilikom nisam pohvalila da glumim. Nekako mi je bilo neprijatno da se tu ja nešto hvalim da sam glumica. Prošle su dve godine od tada i sasvim slučajno, na jednoj žurci u Torontu, čujem ja neko priča o Srbij i gle, to je – Sanja. Izgleda je bilo suđeno da se ponovo sretnemo. Pozvala me je na audiciju za njen projekat Manuela u Filmskom centru Kanade. Dobila sam tu ulogu i vremenom smo postale veoma bliske. Sa Sanjom sam izgradila odnos kao sa nijednim režiserom sa kojima sam do sada radila. Jednostavno rečeno, na isti način razmišljamo, nema potrebe za preteranim objašnjenjima, sve se obavi jednim pogledom. Ja razumem šta ona želi, a i ona razume moje dileme. To je nešto zaista posebno, retko i dragoceno.
Da li imaš neke konkretne ponude za nove uloge? Otkrij nam svoje planove!
Osim druge sezone Sluškinjine priče, ovog leta snimam jednu mini veb-seriju, koju sam napisala zajedno sa koleginicom koja je televizijska scenaristkinja. Takođe, Sanja je u procesu da dobije finansijska sredstva za svoj projekat Manuela koji će se raditi kao dugometražni igrani film i zbog toga sam zaista uzbuđena.
Razgovarao: Đorđe Bajić