Filmoskopija

filmoskopija@fcs.rs
facebook.com/filmoskopija
@filmoskopija
filmoskopija

Pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa Nezavisnim filmskim centrom Filmart, predstavljamo Filmoskopiju, portal filmske kritike, eseja i intervjua. Filmoskopija je osnovana 2019. godine, a idejni tvorac, suosnivač i prvi urednik Filmoskopije je scenarista Dejan Prćić. Od oktobra 2022. godine urednik redakcije je filmski kritičar Nikola Radić.

Reč urednika Filmoskopije

„Gde je film u tome što pišete?“ Pitanje Žaka Riveta i danas odzvanja kao poziv na dubinsko čitanje slike, na tretman medija kroz njegove specificitete, ali i na pisanu reč koja odbija da se povinuje poststrukturalističkoj ubeđenosti u nesvodivost filma na tekst usled ontološke disparatnosti dvaju činilaca.

Tekst uistinu ne može da obuhvati sliku, zvuk, vreme. No, kako tome i ne stremi, kritičko-analitički članci Filmoskopije u ovim ograničenjima pronalaze svoj raison d’être. Slika se može rasporiti, secirati, razložiti; zvuk zazviždati iza ugla brižljivo probrane leksike; posredstvom znalački tempirane sintakse, u vremenu teksta iznova se može proživeti vreme filma.

Osluškujući diskurzivno višeglasje o filmu i oko filma – filmofilske, žurnalističke, akademske, industrijske, društveno-političke uvide – Filmoskopija i sama gaji polifoniju. Raznolikost izraza odraz je činjenice da naši autori i autorke delaju na poljima od filmologije, teorije i istorije umetnosti do režije i dramaturgije.

O filmu se može i mora podrobno i pasionirano pisati, bio on termitska ili beloslonovska umetnost, da se poslužimo Farberovim tobožnjim dvojstvom. Filmska kritika i analiza nisu instrumenti u službi blagajni. One raspiruju epistemološki potencijal film(ov)a. Raspirujmo, onda.

Nikola Radić, oktobar 2022.

posle sunca

POSLE SUNCA: MALI DEBI, VELIKI FILM

Velike teme sa sobom najčešće nose velike filmove, a male priče, iako neretko veće od ovih koje pune novinske naslove, film često ostavljaju u toj saosećajnoj i nepravednoj kategoriji „malih filmova”. Posle sunca je baš to – mali, a veliki film.

klakson

KLAKSON: PROŠLE GODINE NA BULEVARU SUMRAKA

Čitav dijapazon tehnika i referenci kojima se Rakonjac služi kako bi stvorio dva prilično različita okvira sa sobom nosi rizik: trebaju li jednoj slici dva rama? Ipak nejasnoće koje proizilaze iz ove hibridizacije ne potiru značaj Klaksona kao filma koji ne samo da svedoči o upućenosti jugoslovenske kinematografije u internacionalne tokove, već se, čak i danas, čini stilski uzbudljivim i svežim, kao svojevrsni kinematografski joie de vivre.

hrabri balkan

HRABRI BALKAN: (NE)LJUDI–(NE)MESTA, PRILOG ETNOLOGIJI SAMOĆE

Prema rečima selektora ovogodišnjeg izdanja, „nekolicina odabranih naslova je bučna i odsečna, dok su drugi kontemplativni, sporogoreći”. Naizgled, bez jasne namere, uočena izvesna polarnost same selekcije sabira se kroz antropološke koncepte koji pripovedaju o neobičnim ljudima, na raznim nemestima. Junaci sedam filmova borave u prostorima koji se ne mogu opisati „ni kao identitetski, ni kao relacioni, niti kao istorijski”, u kojima samo povremeno obitavaju artefakti nadmodernosti. Njihova staništa su izmeštene oaze, liminalni prostori na raskrsnicama puteva, usamljene periferije gradskih naselja, otuđena područja komunikacije bez reči, dislocirana ognjišta marginalizovanih.

tragovi

TRAGOVI: TEŽINA METAFORE

Ovaj film na koncu ostavlja utisak da sama autorka nema dovoljno poverenja u svoju ideju, ili u njenu jasnoću i relevantnost, te je preopterećuje metaforama da bi joj dala legitimitet. To možda govori i o dubljem problemu, odnosno da bavljenje intimističkim temama i ženskim likovima bez predznaka muškarca još uvek plaši i same autore i autorke čak i kada se opredele za njih, jer se očigledno radi o još neosvojenom dramskom prostoru na Balkanu.

nika autor

NIKA AUTOR: NEPAR CIPELA

U dokumentarnim filmovima Nike Autor cipele nisu isključivo deo kostima – one su samostalni filmski subjekt. Vratimo li se na Šapiroovu interpretaciju Van Gogovog Para cipela, možemo, umesto zaključka, izvesti analogiju sa čizmom iz završnice Newsreel 2021: uspravna, kao zaustavljena u pokretu, blatnjava i izbrazdana od gibanja, ona se više nego išta može okarakterisati kao portret, pa ipak, budući da iza nje ne stoji Van Gog, portretski kvalitet odnosi se isključivo na predmet, ne i na (anonimnog) vlasnika, pojedinca. Cipela je kod Autor, stoga, grupni portret koji je ostao bez licâ – slika kolektivne neizvesnosti i iscrpljujućih migracija.

kit

­KIT: HOLIVUD VOLI GUBITNIKE (I MORSKE NEMANI)

Harizma Brendana Frejzera je samo pojačana prostetikom, njegovo oznojeno, ozareno lice je odlično osvetljeno i sija dobrotom kad izgovara repliku „Ljudi su sjajni!“. Metanarativ je snažan koliko i sam film – povratak na veliko platno neupitno voljenog glumca proračunat je postupak, koji Aronofskom nije stran (Rvač, 2008). Ovog puta, u pitanju je omiljeni glumac generacije koja možda neće moći da sebi priušti nekretninu i zdravstveno osiguranje, ali zato dominira internetom do te mere da je film nedeljama bio ocenjen sa 10/10 na IMDB-u, mada mu je rejting trenutno u trendu opadanja. Kritika i javnost se, doduše, slažu da ova uloga Frejzeru predstavlja renesansu u karijeri i da ga čeka uzbudljiva sezona dodele nagrada. Aronofski renesansu doživljava na svakih deset godina, mada će samo vreme pokazati da li je ovom prilikom preskočio jedan ciklus.

probudi me

PROBUDI ME: PROMENITI KURS ISTORIJE

Slika Slovenije koju Šantić predstavlja razbija mnoge pozitivne predrasude o „najčistijoj zemlji na svetu.“ Njegova Slovenija je siva i mračna, ali ne bez nade. Da bi nastavili dalje, život, sećanja, ali i filmove, moramo videti budnim očima.

Duhovi ostrva

DUHOVI OSTRVA: MAPIRANJE SAMOĆE

Osim živopisnih likova, uravnotežen odnos tragedije i komedije i bajkoviti prikaz svevremenih egzistencijalnih problema je ono što definiše novo ostvarenje Martina Makdone, koje, kao što je to bio slučaj i sa njegovim prethodnim filmom Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju, može svojim glumcima doneti značajne nagrade, ali i biti tiha voda u trci za Oskara za najbolji film.

nikola spasić

NIKOLA SPASIĆ: KAKO ZNAM I UMEM

Kristina je u ovom filmu simbol svih onih koji su drugačiji i na neki način odbačeni. Ona je osoba koja miri mnogo toga naizgled nepomirljivog, i upravo to nam je bilo najinspirativnije da se zapitamo da li zaista postoje nepomirljivi pojmovi ili se u nepomirljivosti kao društvo osećamo sigurnije, što zvuči paradoksalno ali taj paradoks živimo.

mjesta koja ćemo disati

MJESTA KOJA ĆEMO DISATI: ZBOR I TRBUHOZBOR

Bilo je samo pitanje vremena kada će ekološka svest (iznova) prodrti u regionalni film. Mjesta koja ćemo disati stoga valja pozdraviti i za savremen i ubedljiv, premda ne posebno inovativan, pristup problematici, uz žal što mu nedostaje oštrina Pavićevog Nultog krajolika (i nekih jugoslovenskih pionirskih radova, poput Strupa Maka Sajka). Prodisaće i te slike, da punijih pluća kažu da se gušimo. I tome se, zadihano, unapred radujem.

stric

STRIC: A KAKO VI SLAVITE BOŽIĆ?

Stric je dakle spreman da protagoniste i publiku drži kao taoce sve dok kolektivno ne priznamo da nam je dosta površnog znamenja jedne dekade. Film takođe pokušava da nas što duže zadrži u osamdesetima, jer i sami znamo šta sledi nakon toga, dok svet u duhu ciklične mode bude istraživao devedesete. Nespremni za čist konzumerizam bez buđenja traume, možda ćemo i sami poželeti makar još jedan – ma koliko bolan – Božić sa stricem.

aleksandar sokurov

ALEKSANDAR SOKUROV: BERGMAN JE PRUŽIO DOPRINOS FILMSKOJ UMETNOSTI JER JE BIO GENIJALAN ČITALAC

Aleksandar Sokurov je prvi inostrani laureat nagrade za životno delo „Pogled u svet: Vojislav Vučinić“, koja mu je dodeljena u subotu 26. novembra na 28. Festivalu autorskog filma. Do kraja festivala, njegovom filmu Bajka, odnosno segmentu nazvanom „More naroda“, dodeljena je i nagrada „Vlada Petrić – za najsinematičniju sekvencu”. U tekstu S one strane jave, […]