Pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa Nezavisnim filmskim centrom Filmart, predstavljamo Filmoskopiju, portal filmske kritike, eseja i intervjua. Filmoskopija je osnovana 2019. godine, a idejni tvorac, suosnivač i prvi urednik Filmoskopije je scenarista Dejan Prćić. Od oktobra 2022. godine urednik redakcije je filmski kritičar Nikola Radić.
Reč urednika Filmoskopije
„Gde je film u tome što pišete?“ Pitanje Žaka Riveta i danas odzvanja kao poziv na dubinsko čitanje slike, na tretman medija kroz njegove specificitete, ali i na pisanu reč koja odbija da se povinuje poststrukturalističkoj ubeđenosti u nesvodivost filma na tekst usled ontološke disparatnosti dvaju činilaca.
Tekst uistinu ne može da obuhvati sliku, zvuk, vreme. No, kako tome i ne stremi, kritičko-analitički članci Filmoskopije u ovim ograničenjima pronalaze svoj raison d’être. Slika se može rasporiti, secirati, razložiti; zvuk zazviždati iza ugla brižljivo probrane leksike; posredstvom znalački tempirane sintakse, u vremenu teksta iznova se može proživeti vreme filma.
Osluškujući diskurzivno višeglasje o filmu i oko filma – filmofilske, žurnalističke, akademske, industrijske, društveno-političke uvide – Filmoskopija i sama gaji polifoniju. Raznolikost izraza odraz je činjenice da naši autori i autorke delaju na poljima od filmologije, teorije i istorije umetnosti do režije i dramaturgije.
O filmu se može i mora podrobno i pasionirano pisati, bio on termitska ili beloslonovska umetnost, da se poslužimo Farberovim tobožnjim dvojstvom. Filmska kritika i analiza nisu instrumenti u službi blagajni. One raspiruju epistemološki potencijal film(ov)a. Raspirujmo, onda.
Nikola Radić, oktobar 2022.
Velike teme sa sobom najčešće nose velike filmove, a male priče, iako neretko veće od ovih koje pune novinske naslove, film često ostavljaju u toj saosećajnoj i nepravednoj kategoriji „malih filmova”. Posle sunca je baš to – mali, a veliki film.
Čitav dijapazon tehnika i referenci kojima se Rakonjac služi kako bi stvorio dva prilično različita okvira sa sobom nosi rizik: trebaju li jednoj slici dva rama? Ipak nejasnoće koje proizilaze iz ove hibridizacije ne potiru značaj Klaksona kao filma koji ne samo da svedoči o upućenosti jugoslovenske kinematografije u internacionalne tokove, već se, čak i danas, čini stilski uzbudljivim i svežim, kao svojevrsni kinematografski joie de vivre.
Prema rečima selektora ovogodišnjeg izdanja, „nekolicina odabranih naslova je bučna i odsečna, dok su drugi kontemplativni, sporogoreći”. Naizgled, bez jasne namere, uočena izvesna polarnost same selekcije sabira se kroz antropološke koncepte koji pripovedaju o neobičnim ljudima, na raznim nemestima. Junaci sedam filmova borave u prostorima koji se ne mogu opisati „ni kao identitetski, ni kao relacioni, niti kao istorijski”, u kojima samo povremeno obitavaju artefakti nadmodernosti. Njihova staništa su izmeštene oaze, liminalni prostori na raskrsnicama puteva, usamljene periferije gradskih naselja, otuđena područja komunikacije bez reči, dislocirana ognjišta marginalizovanih.
Ovaj film na koncu ostavlja utisak da sama autorka nema dovoljno poverenja u svoju ideju, ili u njenu jasnoću i relevantnost, te je preopterećuje metaforama da bi joj dala legitimitet. To možda govori i o dubljem problemu, odnosno da bavljenje intimističkim temama i ženskim likovima bez predznaka muškarca još uvek plaši i same autore i autorke čak i kada se opredele za njih, jer se očigledno radi o još neosvojenom dramskom prostoru na Balkanu.
U dokumentarnim filmovima Nike Autor cipele nisu isključivo deo kostima – one su samostalni filmski subjekt. Vratimo li se na Šapiroovu interpretaciju Van Gogovog Para cipela, možemo, umesto zaključka, izvesti analogiju sa čizmom iz završnice Newsreel 2021: uspravna, kao zaustavljena u pokretu, blatnjava i izbrazdana od gibanja, ona se više nego išta može okarakterisati kao portret, pa ipak, budući da iza nje ne stoji Van Gog, portretski kvalitet odnosi se isključivo na predmet, ne i na (anonimnog) vlasnika, pojedinca. Cipela je kod Autor, stoga, grupni portret koji je ostao bez licâ – slika kolektivne neizvesnosti i iscrpljujućih migracija.
Harizma Brendana Frejzera je samo pojačana prostetikom, njegovo oznojeno, ozareno lice je odlično osvetljeno i sija dobrotom kad izgovara repliku „Ljudi su sjajni!“. Metanarativ je snažan koliko i sam film – povratak na veliko platno neupitno voljenog glumca proračunat je postupak, koji Aronofskom nije stran (Rvač, 2008). Ovog puta, u pitanju je omiljeni glumac generacije koja možda neće moći da sebi priušti nekretninu i zdravstveno osiguranje, ali zato dominira internetom do te mere da je film nedeljama bio ocenjen sa 10/10 na IMDB-u, mada mu je rejting trenutno u trendu opadanja. Kritika i javnost se, doduše, slažu da ova uloga Frejzeru predstavlja renesansu u karijeri i da ga čeka uzbudljiva sezona dodele nagrada. Aronofski renesansu doživljava na svakih deset godina, mada će samo vreme pokazati da li je ovom prilikom preskočio jedan ciklus.
Slika Slovenije koju Šantić predstavlja razbija mnoge pozitivne predrasude o „najčistijoj zemlji na svetu.“ Njegova Slovenija je siva i mračna, ali ne bez nade. Da bi nastavili dalje, život, sećanja, ali i filmove, moramo videti budnim očima.
Osim živopisnih likova, uravnotežen odnos tragedije i komedije i bajkoviti prikaz svevremenih egzistencijalnih problema je ono što definiše novo ostvarenje Martina Makdone, koje, kao što je to bio slučaj i sa njegovim prethodnim filmom Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju, može svojim glumcima doneti značajne nagrade, ali i biti tiha voda u trci za Oskara za najbolji film.
Kristina je u ovom filmu simbol svih onih koji su drugačiji i na neki način odbačeni. Ona je osoba koja miri mnogo toga naizgled nepomirljivog, i upravo to nam je bilo najinspirativnije da se zapitamo da li zaista postoje nepomirljivi pojmovi ili se u nepomirljivosti kao društvo osećamo sigurnije, što zvuči paradoksalno ali taj paradoks živimo.
Bilo je samo pitanje vremena kada će ekološka svest (iznova) prodrti u regionalni film. Mjesta koja ćemo disati stoga valja pozdraviti i za savremen i ubedljiv, premda ne posebno inovativan, pristup problematici, uz žal što mu nedostaje oštrina Pavićevog Nultog krajolika (i nekih jugoslovenskih pionirskih radova, poput Strupa Maka Sajka). Prodisaće i te slike, da punijih pluća kažu da se gušimo. I tome se, zadihano, unapred radujem.
Stric je dakle spreman da protagoniste i publiku drži kao taoce sve dok kolektivno ne priznamo da nam je dosta površnog znamenja jedne dekade. Film takođe pokušava da nas što duže zadrži u osamdesetima, jer i sami znamo šta sledi nakon toga, dok svet u duhu ciklične mode bude istraživao devedesete. Nespremni za čist konzumerizam bez buđenja traume, možda ćemo i sami poželeti makar još jedan – ma koliko bolan – Božić sa stricem.
Aleksandar Sokurov je prvi inostrani laureat nagrade za životno delo „Pogled u svet: Vojislav Vučinić“, koja mu je dodeljena u subotu 26. novembra na 28. Festivalu autorskog filma. Do kraja festivala, njegovom filmu Bajka, odnosno segmentu nazvanom „More naroda“, dodeljena je i nagrada „Vlada Petrić – za najsinematičniju sekvencu”. U tekstu S one strane jave, […]