U međuprostoru kalkulisanosti i dečačke nespretnosti, Perišićevi likovi su primorani da skidaju slojeve nejasnoće i izveštačenosti kako bi došli do nekakve istine, na isti način na koji i sam reditelj traga za novim horizontima u nasleđu modernog evropskog filma.
Ono što akustična, timidna muzička postavka zaista čini u filmu Tilva Roš jeste da služi kao posrednik u odvajanju njegove estetike od uopštene prirode skejterskog filma. Ona na neki način „ublažava“ i razoružava članove Kolosa, udaljavajući ih od avanturističkog i često hipermaskulinizovanog duha skejt kulture. I
U filmu „Bitka na Neretvi“, Pinter i Veljko Bulajić grade istovremeno uzbudljiv istorijski narativ i intimnu dramu junaka. U vizuelnom pristupu, Pinter ostaje veran predanoj analizi dramaturgije filma. Jarki bojeni akcenti povezuju dualitet ratne pobede koja sa sobom neminovno nosi bol i gubitak.
U filmu „Vampir“, zvučnost dobija ulogu provodnika koji je vanvremenski, nadjezičan, pa čak i natčulan.
Urbani milje Andrićeve trilogije nenapustiv je: ne napuštaju ga likovi, ne napušta ga ni sam film u stilskom, tekstualnom i ma kom drugom pogledu, ne napušta ga ni publika, a ni domaća kinematografija, kroz brojne „citate, omaže, reference“.
Očarani prisutnom odsutnošću nekadašnjih događaja, Pavkovič i Petrović barem na trenutak uspevaju da dodirnu začudnu nit između iluzije stvarnosti i stvarnosti iluzije.
U filmovima Mile Turajlić slika koju kreiraju mediji javnog informisanja prelazi put od sporedne vizuelne opaske, preko ikoničke podloge za razvijanje glavnih narativnih linija do predmeta interesovanja po sebi.
Širok spektar narativnih strategija upotrebljenih u Devojci, Snu, Jutru i Podnevu ove filmove učinio je takoreći malom enciklopedijom modernističke naracije u jugoslovenskoj kinematografiji, dok je osluškivanje i saobražavanje priče temi, njena artikulacija kroz nove, pripadajućem podžanru strane modele, oblikovala partizanski film sa ljudskim likom. Kada se, u završnici Podneva, rampa na granici dveju zemalja podigne, a predstavnici sukobljenih strana okupe za poklon, teško je otrgnuti se utisku da je tek medij svestan sebe u stanju da iznedri delo svesno sveta.
Prema rečima selektora ovogodišnjeg izdanja, „nekolicina odabranih naslova je bučna i odsečna, dok su drugi kontemplativni, sporogoreći”. Naizgled, bez jasne namere, uočena izvesna polarnost same selekcije sabira se kroz antropološke koncepte koji pripovedaju o neobičnim ljudima, na raznim nemestima. Junaci sedam filmova borave u prostorima koji se ne mogu opisati „ni kao identitetski, ni kao relacioni, niti kao istorijski”, u kojima samo povremeno obitavaju artefakti nadmodernosti. Njihova staništa su izmeštene oaze, liminalni prostori na raskrsnicama puteva, usamljene periferije gradskih naselja, otuđena područja komunikacije bez reči, dislocirana ognjišta marginalizovanih.
U dokumentarnim filmovima Nike Autor cipele nisu isključivo deo kostima – one su samostalni filmski subjekt. Vratimo li se na Šapiroovu interpretaciju Van Gogovog Para cipela, možemo, umesto zaključka, izvesti analogiju sa čizmom iz završnice Newsreel 2021: uspravna, kao zaustavljena u pokretu, blatnjava i izbrazdana od gibanja, ona se više nego išta može okarakterisati kao portret, pa ipak, budući da iza nje ne stoji Van Gog, portretski kvalitet odnosi se isključivo na predmet, ne i na (anonimnog) vlasnika, pojedinca. Cipela je kod Autor, stoga, grupni portret koji je ostao bez licâ – slika kolektivne neizvesnosti i iscrpljujućih migracija.
Osobenost Komljenovog stila leži u načinu na koji ne gradi, već razgrađuje priču, u sposobnosti da uvede aktere, a da od njih pritom ni u jednom trenutku ne načini likove (što između ostalog postiže i obezglašavanjem: govor – monolog, nikad dijalog, večito je u off-u), u veštom izbegavanju oblikovanja jednoznačnih međuljudskih odnosa, u preispitivanju spone čoveka i prirode, gde je čovek viđen i kroz ono što jeste, što nosi (telo) i kroz ono što tvori (gradovi), u naklonosti prema ulančavanju i klasifikaciji (tripartitna struktura filma – tri dominantne boje – tri prirodna elementa), u nestabilnosti identiteta, veza i, pre svega, u pojavnosti vode.
Festival američkog nezavisnog filma – Indie Belgrade ispostavlja se kao prostor u okviru kog se ne samo predstavljaju, već i aktivno teorijski promišljaju ostvarenja savremene severnoameričke nezavisne produkcije. Plastička ilustracija fluidnosti koncepta – (američkog) nezavisnog filma – na određen način sumirana je u pratećoj festivalskoj publikaciji koja predstavlja zbornik tekstova sa prošlogodišnje konferencije „Nezavisni autori u novom veku tehničke reprodukcije“. Polifonija u njoj sabranih autorskih glasova pruža multiperspektivno sagledavanje fenomena, koje negde svesno, negde nesvesno potvrđuje da je reč o široko rasprostranjenom pojmu i „ozloglašeno teškom konceptu za definisanje“.