Ovo je priča, u stvari bajka za odrasle, o tome kako bi život mogao da bude lep kada čovek ne bi bio čoveku vuk.
Dobricu život nikada nije mazio. Još kao beba napušten je od roditelja i bačen na đubrište. Prvih dvadeset i osam godina svog života provodi uglavnom ili u sirotištu ili u zatvoru. Ipak, da li zato što je prvih par godina svog života proveo sa ljudima koji su ga zaista neizmerno i bespogovorno voleli, ili zato što je to njegova priroda, on bira da u ljudima vidi samo dobro. Ili, tačnije, on to ne bira, nego je jednostavno takav, i kao takav ide kroz život prepun ljubavi.
A svet je gladan ljubavi. Ljudi se često smeju Dobrici i njegovoj naivnosti, ali na kraju ne mogu da joj odole. Skoro svako ko sa njim dođe u kontakt oseća da je u pitanju čovek kakvog nikad nije sreo, i kakvog zaista vredi sresti. Zaljubljuje se u osobu sa dna životne lestvice, čije prostituisanje shvata kao izraz iskrene simpatije, narkomanku, koja čak i dete zloupotrebljava da izvuče pare od njega… To dete, u još uvek neiskvarenom osećanju pravde, pokušava da otvori oči nasem junaku… Umesto ljutnje, Dobrica se raduje da je sve u redu. Nepoverenje prerasta u poverenje, podozrivost u veru, beznađe u nadu. Kako vreme protiče, snaga ljubavi i njegova sposobnost da čini ljude boljima transformišu svet oko njega i prave ga ne onakvim kakav jeste, nego kakav bi trebao da bude.
Za sve ima mesta u Dobričinoj kući, i ona postaje dom za porodicu, prijatelje koje je pridobio svojom dobrotom preobražavajuči svakog pojedinačno… Narkomanka postaje supruga koja mu radja jos dece, ćerka nalazi topli dom, mir i sigurnost, beskrupulozna novinarka postaje opet majka svom odbačenom detetu , narkoman koji je bolestan od side, provodi poslednje mesece okružen brigom i ljubavlju onih koje je zloupotrebljavao.
