Ovo je priča o poznatoj fotografiji i njenom autoru, o izazovima i strahovima, o cenzuri i autocenzuri u turbulentnom vremenu Praškog proleća i vojne intervencije SSSR 1968. u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Svoje viđenje ovih događaja, sa distancom od pedeset godina, daju filmski autori koji su u to vreme studirali na FAMU u Pragu a kasnije, kada su počeli da realizuju svoja filmska ostaverenja u kinematogtrafiji nekadašnje Jugoslavije svrstani su u “češku školu” koja je iznedrila neke od najznačajnijih filmova zemlje koja više ne postoji.
Predrag Pega Popović je poznati direktor fotografije, prvi diplomirani filmski snimatelj u nekadašnjoj Jugoslaviji, profesor i dekan na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, čovek koji je snimio 26 igranih filmova. U vreme njegovog studiranja na prestižnom FAMU u Pragu, zajedno sa Goranom Markovićem, Srđanom Karanovićem, Lordanom Zafranovićem, Goranom Paskaljevićem i Rajkom Grlićem, koji učestvuju u ovom filmu, desilo se Praško proleće 1968, potom intervencija SSSR i pet zemalja Varšavskog pakta i, kao paradigmatični završetak, samospaljivanje Jana Palaha u januaru 1969. Pega Popović je jedan od retkih ljudi koji je fotografisao telo Jana Palaha u praškoj mrtvačnici. Te fotografije, kao veliku ekskluzivu, objavili su vodeći svetski magazini, među njima francuski Pari mač i italijanska Epoha. Ovaj film, u jednoj svojoj ravni, priča priču o tome kako je Popović uspeo da napravi te fotose u vreme kada su sovjetski tenkovi još bili na ulicama Praga (ili tu negde, iza ćoška) i kako je njegov profesor Milan Kundera doveo novinarku Pari mača kod njega i rekao joj: “Ako neko može da vam da to što vam treba, onda je to on!” Popović joj je dao fotografije ali joj je postavio i jedan, podosta, čudnan uslov – da ne bude potpisan kao autor. Taj podatak otvara nove nivoe ove priče.
