Rekvijem za gospođu J., novi film Bojana Vuletića, lagano završava svoj bioskopski život u Srbiji, i sada mu sleduje obilje festivalskih učešća širom sveta. Kako su mnogi od onih koji su pogledali ovaj film, fotografiju istakli kao jedan od posebnih kvaliteta Rekvijema…, porazgovarali smo upravo sa Jelenom Stanković, direktorkom fotografije u slučaju pomenutog ostvarenja.
Kako ste došli do ove krajnje palete boja kojom ste snimili Rekvijem…?
To su odluke o kojima se razgovaralo i koje su se donosile veoma rano u kreativnoj pripremi vizuelnog stila filma, sa rediteljem Bojanom Vuletićem i scenografkinjom Zoranom Petrov, a zatim i sa kostimografkinjom Lanom Pavlović – želeli smo da film i u aspektu boje ima određenu svedenost, da podržava mučno stanje glavne junakinje i da prikaže svet koji kao da postoji samo u obrisima u njenoj percepciji. Otuda i sivo-plavo-zelena izbledela paleta koja je u diskretnom kontrapunktu sa žutim i braon. Kao nepretenciozni akcenat smo uvodili i poneku jarkiju boju, kao što su čizme, ogrlica, detalji u fabrici i u stanu, kao upliv nečega što potencira određenu morbidnost situacije, ali takođe donosi i drugu vrstu energije, pa čak i nade. Lokacije su se takođe birale i prema tom usvojenom konceptu boja i atmosfere, onoliko koliko je to bilo moguće, a zatim smo svetlosno i scenografski pokušavali da što više ostanemo na toj osnovnoj liniji koju smo na početku osmislili i želeli za naš film.
U oko brzo padaju i specifični uglovi snimanja, da li je to bio prvi izbor i plod inicijalnog dogovora sa rediteljem?
Samo kadriranje je bio možda i najvažniji aspekt reditelju u kreiranju vizuelnog stila filma. Da, na specifičnim planovima i uglovima se radilo još na samom početku, trebalo je da oni na suštinski način doprinesu prikazu jednog pomerenog, izopštenog, hermetičnog doživljaja sveta glavne junakinje. Reditelj je bio spreman da isproba razne stvari da bi to postigao, ali takođe je vrlo dobro znao šta mu se sviđa, a šta ne, i šta može da „igra“ za priču. U tom smislu, bili smo vrlo precizni oko toga kakvo kadriranje želimo. Minimalističko, što više plošno, dvodimenzionalno, često dekomponovano, ali bez preterivanja, jedna posebna stilizacija koja će realizmu dati da „odzvoni“ na poseban način. Naravno, sama situacija snimanja uvek donese i prostor za nove ideje i inspiracije, koje se onda na licu mesta i sprovode. Ta neočekivana rešenja i odluke su uvek i najslađi.
Kako ste izašli na kraj sa ovim jasno sugerisanim usporenim kretanjem glavnog lika, u kojoj meri je to bio snimateljski izazov?
To se dešavalo prilično prirodno, kao praćenje osnovnog pulsa filma u kome junakinja obitava kao u nekom limbu, u čudnom zastoju i amplitudi sa prostorom i vremenom oko sebe. Mislim da tu glavni ton daje glumačka igra, a filmska ekipa onda spontano prati tu frekvenciju. Statični kadrovi prostora kroz koje glumica prolazi kao da je duh, kao kroz urušenu scenografiju ovog sveta, spojeni su sa preciznim kretanjem kamere u određenim dramaturškim trenucima. U tehničkom smislu, mogu puno da zahvalim ekipi oko kamere koja je bila briljantna i u izvedbi i u osećaju za suštinski ritam i ton filma.
U čemu se razlikuje saradnja sa Bojanom Vuletićem u slučajevima Praktičnog vodiča… i Rekvijema…? Imate li utisak da ste oboje sazreli i evoluirali u međuvremenu?
Bojan i ja se znamo već 24 godine i nekako smo zajedno prošli taj put od zaljubljenika u film do filmskih profesionalaca. Praktični vodič… je bio jedna velika avantura, debitantski dugometražni igrani film i za njega i za mene, mnogo je tu bilo i nepoznanica i kompromisa, kompleksnost snimanja četiri priče, puno lokacija, veliki glumački ansambl. Na Rekvijemu… smo sigurno oboje radili kao mnogo zreliji i sa mnogo većim iskustvom, znali smo gde smo grešili i gde nas potencijalno čekaju iznenađenja i problemi, iako je svaki novi film potpuno novi izazov na raznim planovima. Ovde smo mogli više i da isprobavamo, jer smo bili sigurniji u svoje želje, odluke, znanje i intuiciju. Mislim da jesmo evoluirali i nadam se da se to u Rekvijemu za gospođu J. i vidi.
Imate li neku tihu patnju, kakav snimateljski izazov bi voleli da dobijete u danima i godinama pred nama?
Mene privlače vrlo raznorodne stvari, tako da se nadam da će u godinama koje dolaze biti još puno uzbudljivih izazova koji me očekuju. Najbolje ako se pojave kao iznenađenje.
Možda je prerano, ali radite li, spremate li se već za nešto novo?
Još nismo krenuli u pripreme što se mog dela posla tiče, ali trebalo bi da snimam novi dugometražni igrani film Stefana Arsenijevića, Strahinja Banović.
Razgovarao: Zoran Janković