U bioskope je nedavno stigao Afterparti, novi film Luke Bursaća, a u njemu ponovo značajnu ulogu igra neumorni Vladimir Gvojić, koga smo zapazili i ispratili i u sve dužem nizu kratkih igranih filmova mladih rediteljskih snaga, uključujući i film Kris reditelja Raška Miljkovića, nedavno prikazanog u okviru takmičarskog programa ovogodišnjeg Martovskog festivala. Vladimir Gvojić je već sada amblematična pojava mladog srpskog filma, a osim toga i izrazito strastven filmofil. Što će pokazati i dokazati ovaj detaljan odabir njemu omiljenih srpskih filmova.
Gvojić objašnjava: „Kako su domaći filmovi za mene uvek predstavljali posebnu strast i svojevrsnu školu, nije bilo moguće da se odlučim za omiljeni, i ova lista me je bacila na ozbiljne (slatke) muke, što je rezultiralo jednim, doduše krnjim, spiskom za koji smatram da je obavezan za svakoga ko želi da se upozna sa čarima domaćeg filma, a već poseduje osnove, koje sam preskočio iako mi nisu ništa manje drage.“
Banović Strahinja (Vatroslav Mimica, 1981)
Klasično delo epske narodne poezije, veoma vešto dramatizovano od strane legendarnog Aleksandra Saše Petrovića, sa besprekornom podelom koju između ostalih čine Franko Nero, Dragan Nikolić i Rade Šerbedžija, sjajnim vizuelnim tretmanom i muzičkom temom, i bezvremenom pričom o čoveku koji je veći od svoje sujete i vremena u kojem živi… Od istog autora preporučujem i Poslednji podvig diverzanta Oblaka (1978).
Kraj rata (Dragan Kresoja, 1984)
Apsolutni žanrovski dragulj, priča o jednorukom osvetniku koga maestralno tumači Velimir Bata Živojinović, koji sa malim sinom i fotografijom zločinaca koji su mu ubili ženu, u poslednjim danima svetskog rata traži pravdu, u sloumoušn scenama dostojnim jednog Sema Pekinpoa, drugi Kresojin film koji je najbolje pogledati neposredno sa njegovim takodje odličnim prvencem Još ovaj put (1983).
Balada o svirepom (Radivoje Lola Đukić, 1971)
Iako mu subverzivnosti i ozbiljnih tema ne manjka ni u režijama na prvi pogled komičnog karaktera, Lola Đukić nam u ovom filmu daje jednu tešku egzistencijalnu dramu, kamerne, gotovo pozorišne postavke, sa neponovljivim Ljubom Tadićem u punom naponu svoje glumačke pojavnosti, i snažnim a stilizovanim flešbek scenama, kao i jasnom i univerzalnom idejom… Obavezno pogledati i Bog je umro uzalud (1969).
Bombaši (Predrag Golubović, 1973)
Čekajući Godoa, ali i Buč Kasidi i Sandens Kid (Butch Cassidy and the Sundance Kid) partizanskih filmova, pun nadrealnih i apsurdnih dijaloga i odnosa, film koji sadrži sve odlike talasa kome pripada, uključujući i čuveni par Bata i Smoki, a ipak potpuno jedinstven i strahovito višeslojan, uz poslednju scenu koja me i nakon stotog gledanja tera da se setim zašto volim filmove, što mogu reći i za Golubovićev poslednji film Dobrovoljci (1986).
Roj (Miodrag Mića Popović, 1966)
Napeta drama koja se bavi temom matrijarhata u patrijarhalnom društvu u kom muškarci ginu, a žene čuvaju ognjišta i podižu nove generacije, ispričana u formi istrage, gde nas svako svedočenje uvodi u flešbek, dok se ne sazna istina o pogibiji slavnog hajduka, u stilu Kurosavinog Rašomona i ništa manje uzbudljiva, gotovo eksperimentalan film u vremenu u kom je nastao, kao i Delije (1968).
Tren (Stole Janković, 1978)
Donekle sličan Petrovićevom filmu Tri, više narativan, ali jednako dobro glumački izveden, priča priču o Arsenu (Živojinović), ratnom veteranu koji se seća trenutaka koje je preživeo u narodno-oslobodilačkoj borbi, i nakon nje, dok sam sedi pored reke i posmatra njen tok, i pokušava da se pomiri sa sudbinom, koja je suštinski tema i odličnog Jankovićevog Radopolja (1963).
I bog stvori kafansku pevačicu (Jovan Živanović, 1972)
Priča o nemogućoj ljubavi između lepe kafanske pevačice i buntovnog elektro-inženjera, osuđenoj na propast zbog moralnih načela društva u kom likovi žive, socijalistički Romeo i Julija sa Đerdapa, nakon što vas ovaj film potencijalno baci u jedno nezavidno duhovno stanje, za one koji ne vole da obitavaju u istom preporučujem prostodušnijeg i veselijeg Živanovićevog Naivka (1975).
Nož (Živorad Žika Mitrović, 1967)
Stari majstor žanra, Žika Mitrović nam ovce pruža klasičan detektivski film, ništa lošiji od bilo kog sa Hemfrijem Bogartom; poznati pevač je ubijen, inspektori prate tragove, skupljaju dokaze, ispituju plejadu zanimljivih i autentičnih likova, a kroz celu priču podlogu čini njegov poslednji hit, Čekanje po Grigu, u izvedbi Zafira Hadžimanova koji tumači pevača, koji filmu daje vanserijsku atmosferu, od ostalih Žikinih manje poznatih radova izdvojio bih film Brat doktora Homera (1968).
Zazidani (Vojislav Kokan Rakonjac, 1969)
Praktično duo-drama, za koju i nije neophodno reći mnogo više od toga da, osim što je režirana od strane jednog tako zanimljivog autora kao sto je Kokan Rakonjac, glavne uloge tumače Ljuba Tadić i Danilo Bata Stojković (kome je za ovo ostvarenje, ako se ne varam, glas pozajmio Branko Pleša), u priči o zatvoreniku i njegovom čuvaru, koji sprijateljivši se, shvataju da su obojica jednako zazidani, jedan bukvalno, a drugi duhovno… Trebalo bi obratiti pažnju i na njegov ništa manje jezgrovit i hrabar film Nemirni (1967).
Priredio: Zoran Janković