Ovdašnjim filmskim stvaraocima i radnicima, a posebno onim mlađem, izrazito je teško da ostvare kontinuitet u radu. Srećom, ima tu i sjajnih izuzetaka; evo, mladi Đorđe Stanković u samo nekoliko meseci filmofilima se predstavio kao montažer dva celovečernja igrana filma (u pitanju su Inkarnacija i Afterparti). Dakle, pred vama je razgovor sa krupnim i najmanje dvostrukim povodom.
Kako ti se čini Afterparti u ovom završnom i zvaničnom obliku?
Za mene je premijera filma bila neka vrsta kontrolne projekcije, jer je prošlo osam meseci od kada sam ga poslednji put pogledao i zadovoljan sam kako izgleda u završnoj verziji. Jedinu stvar koju bih promenio jeste trajanje filma. Ostao sam pri tome da je trebalo da bude kraći i da su neke scene dobre, ali suvišne na nivou celog filma. Sve u svemu mislim da smo uradili dobar posao.
U kojoj meri si imao autorske slobode i odrešene ruke pri radu i na Inkarnaciji i na Afterpartiju?
Rad na Inkarnaciji je trajao dugo i sam proces rada se tokom meseci menjao, iako sam sve vreme radio zajedno sa Filipom (rediteljem). Mi smo došli u taj stadijum da smo prihvatali rešenja samo ako se obojca složimo, tako da sam na tom filmu imao dosta uticaja na finalni oblik. Pored toga što sam montažer filma, na njemu sam radio i kao izvršni producent i supervizor postprodukcije. Filip i ja smo pokušali da sa minimalnim kompromisom izvučemo maksimum od filma i ja sam nadam da smo u tome uspeli. Afterparti sam takođe zajedno radio sa rediteljem i odnos je bio korektan. Na tom filmu sam više gledao da ispratim Lukinu ideju, jer film ima više autorski pristup. Tokom procesa smo zajedno dolazili do rešenja, ali svakako da je Bursać odlučivao o finalnom obliku filma.
Šta se pokazalo kao najkrupniji izazov pri montaži ova dva filma?
Po mom mišljenju najkrupniji izazov za montažu dugometražnog filma jeste kako naći pravu liniju narativa i ispratiti je od početka do kraja. To je veoma teško s obzirom da se borimo sa velikom količinom materijala koji treba sklopiti u pravu celinu. Za Afterparti smo pregledali bukvalno svaki dubl, a mislim da je bilo preko dvadeset sati materijala. Inkarnacija je sama po sebi kompleksna, ima repetativnu strukturu, a da bi se približio publici morali smo da imamo više kontrolnih projekcija koje su uticale na finalni oblik filma.
Da li je generacijska bliskost olakšala saradnju na relaciji reditelj-montažer?
Sigurno da jeste, mada sam ja radio i sa starijim rediteljima i do sada nisam imao problema u saradnji.
Često se to događa u svetskim okvirima, te imaš li i rediteljskih aspiracija u ovom trenutku ili za neku dogledniju budućnost?
Ja sam se prvi put kao reditelj oprobao u svom ispitnom filmu za treću godinu filmske montaže. Iskreno mislim da sam tek tada shvatio šta montažer treba da predstavlja, jer je bilo jako teško izboriti se sa svojim materijalom. Potpuno je druga perspektiva. Kada radim samostalni projekat gledam da ispratim priču od početka do kraja, ali više kao producent sa uplivom u režiju, jer je raditi i jedan i drugi posao istovremeno mnogo zahtevno. Moje primarno zanimanje jeste montaža, ali ne bih imao problem da se upustim i u rediteljske vode.
Radiš li na na čemu novom, šta se sprema i šta priželjkuješ u profesionalnom smislu, naravno?
Ovih dana/sedmica izašao je spot za rok grupu Itch koji sam producirao, a i režirao sa kolegom Davidom Slepčevićem. Mislim da će doći kao malo osveženje. Pored toga montiram dosta muzičkih spotova i komercijalnih videa. U skorijoj budućnosti nadam se još nekom igranom filmu ili seriji u Srbiji ili negde drugde.
Razgovarao: Zoran Janković