Svetska premijera filma Između granica, dokumentarca u režiji Jelene Gavrilović i Mirka Rudića, zakazana je za 12. maj, a u okviru Srpkog takmičarskog programa Beldoksa. Razgovarali smo o ovom filmu sa Jelenom Gavrilović. Pročitajte.
Izbeglička kriza je jedno od gorućih pitanja današnjice i jasno mi je zašto ste želeli da snimite dokumentarac o ovoj temi. Ono što me zanima jeste zašto ste odabrali baš Bušru Žaber kao fokus svoje priče?
Na početku nam nije bio plan da Bušra bude glavni lik i narator. Međutim, kao što se vidi u filmu, to je bilo jedino pravo rešenje. Veoma mnogo vremena smo pratili sve druge članove mobilnih timova humanitarne orgaizacije ADRA, dakle Bušrine kolege, a kada je konačno došao red na nju, shvatili smo da je ona posebna. Kako je vreme prolazilo, a mi se upoznavali sa svima njima, sve više smo postajali očarani Bušrinom energijom. Ona je neverovatno iskrena i predana osoba koja je svim srcem pristupila poslu prevodioca. Naravno, kao i svi drugi neprofesionalni prevodioci u tom početnom i haotičnom periodu izbegličke krize, Bušra je bila znatno više od prevodioca. Ona je tešila svako dete, grlila sve uplakane ljude, pomagala svakom kome i treba i ne treba pomoć. Pri tom, Bušra se u to vreme nalazila u specifičnoj situacija – i sama je bila stranac u Srbiji. Iz Libana je došla je na doktorske studije, učila je diplomatiju, a završila je u izbegličkom kampu u malom albanskom mestu na jugu Srbije okružena unesrećenim ljudima čiji jezik govori.
Kako je protekao nastanak filma Između granica, od prve ideje do konačne realizacije?
Između granica je, dakle, nastao u produkciji humanitarne organizacije ADRA koja je u jesen 2015. godine pomagala izbeglicama kroz rad mobilnih timova sastavljenih od prevodilaca, lekara i psihologa. To je trebalo da bude običan namenski film predviđen budžetom nekog projekta. Međutim, Igor Mitrović, direktor ADRE, taj posao je ponudio Mirku Rudiću, inače novinaru Vremena. Nakon što se Mirko upoznao sa radom ADRE u Preševu, predložio je Igoru naprave nešto mnogo više od toga. Nakon toga je pozvao mene, okupili smo ekipu u sastavu Marko Milovanović – kamera i Nataša Pantić – montažerka. I tako smo počeli da budemo svedoci nečega što će za dvadeset godina biti u knjigama istorije – najvećoj seobi naroda od Drugog svetskog rata.
Verujem da je snimanje bilo puno izazova, zar ne?
Izazova je bilo bezbroj, jako je kompleksno baviti se toliko važnom temom u trenutku dok je ona aktuelna. Mislim da se i samoj formi našeg filma i oseća to naše lutanje i haos, naša lična potraga za istinom i za celokupnom slikom. Najteže je bilo saseći i reći – dosta, nećemo više snimati, sada pravimo film od ove gomile sati materijala koje imamo. U montaži su, ipak, izazovi bili najveći, ali mislim da smo na kraju višemesečnim radom uspeli i da ispričamo priču i prenesemo osećanje.
Sada, nakon što je film završen, da li jasnije sagledavaš situaciju nego pre upuštanja u ovaj projekat?
Mirko je pratio izbegličku temu godinama unazad kroz svoje novinarsko pisanje tako da je on verovatno bio upućeniji. Što se mene tiče, želela sam da se bavim ovom temom i znala sam da će to biti izazov. Međutim, nisam ni slutila koliko je teško biti u poziciji da toliko izbliza gledaš i snimaš realnu, ne igranu, filmsku – ljudsku patnju. Skoro smo, kako se premijera na Beldoksu približava, Mirko i ja razgovarali o tome kako nam je oboma ovaj projekat bio najintenzivniji u našim karijerama.
Ima li načina da se izbeglička kriza zaustavili ili, makar, ublaži?
Ne verujem da znam odgovor na to pitanje. Stvar je ozbiljnih geopolitičkih interesa, ozbiljnih istorijsko-političkih elemenata koji će godinama u budućnosti Bliski istok držati nestabilnim i nesigurnim za život običnog čoveka.
Šta bi svako od nas mogao da uradi da pomogne?
Što se tiče toga šta bi svako od nas trebalo da uradi – i to je individualno. Svako ko oseti da želi da pomogne on će naći i način. Svest o problemu je neophodna kod svih, ali se solidarnost može pokazati na mnogo načina. Nedavno smo bili u napuštenom hangaru kod železničke stanice i pričali sa didžejem iz Pakistana o nekim svakodnevnim temama. Mislim da smo mu ulepšali dan, a i nama je bilo zanimljivo da čujemo njegove priče. Mislim da je važno da ljudi razumeju da nije sve u materijalnoj pomoći.
Kako je protekao rad na filmu? Relativno retko se sreće da dva reditelja potpisuju jedan (dokumentarni) film, pa me zanima kako je, u vašem slučaju, bio osmišljen zajednički rad.
Svaki film je rezultat timskog rada, a ovaj je bio moje najtimskije iskustvo do sada. Od nas četvoro iz kreativnog tima – Mirko, Marko i Nataša – svako je doprineo u nekom delu stvaranja.Energija koju smo imali tokom snimanja i kasnije tokom montiranja je bila zaista motivišuća i ohrabrujuća i suštinski je bilo divno raditi sa ovim ljudima. Od početka smo verovali da radimo dobru i posebnu stvar. Dugo nam je trebalo da nađemo pravi način da to i završimo, ali to se nije moglo drugačije završiti nego ovako.
Koje su bila sličnosti i razlike između Mirkove i tvoje saradnje na Između granica i kratkom igranom filmu Nikog nema?
Što se tiče rada sa Mirkom, to je bilo zanimljivo iskustvo. On je izvrstan novinar sa solidnim filmskim iskustvom i bez problema smo se sporazumevali. Tokom saradnje na dokumentarcu, njegovo znanje o migracijama i uopšte njegov način komuniciranja sa ljudima nam je dosta značio u radu. Što se tiče saradnje na mom kratkom igranom filmu Nikog nema gde je Mirko bio asistent režije, pomogao mi je dok sam u procesu pisanja scenarija istraživala kako funkcioniše svet telohranitelja u Beogradu.
Film će imati svoju svetsku premijeru na Beldoksu. S tim u vezi… Koji su dalji planovi, kako po pitanju sudbine filma Između granica, tako i tvojih/vaših narednih projekata?
Kao što sam rekla, dugo smo montirali Između granica. Svako od nas je tokom tog vremena radio ili započeo druge projekte: Bušra pokušava da se vrati obavezama na fakultetu, Marko živi i radi na Dalekom istoku, Mirko pravi pauzu od novinarstva, Nataša i ja snimamo tj. montiramo punom parom… Nismo posebno razmišljali o narednim koracima u vezi distribucije filma, ali bismo svakako voleli i nadamo se da će što više ljudi upoznati Bušru.
Film Između granica će biti prikazan u Dvorani Kulturnog centra Beograda, 12. maja 2017. godine, sa početkom od 19 časova. Nakon projekcije će biti upriličen razgovor sa Jelenom Gavrilović i Mirkom Rudićem. Film traje 52 minuta.
Razgovarao: Đorđe Bajić