Srpska glumica Maša Dakić, ovde mahom znana iz filmova Kordon Gorana Markovića i Skoro sasvim obična priča Miloša Petričića, odabrana je za javno čitanje novog komada znamenite nobelovke Elfride Jelinek, On the Royal Road: The Burgher King, u mnogoljudnom i istinski kosmopolitskom Njujorku. Više iz prstiju i tipki same Maše Dakić, koja nam je detaljnije drage volje svojim rečima predstavila taj događaj i svoje učešće u njemu.
Otkud ti tu?
Nemam pojma kako šta to desilo u glavama ljudi koji su me pozvali, ali iz moje perspektive to je izgledalo ovako: moj muž ima divnu prijateljicu Teu Alagić, koja je vrlo vrlo uspešan pozorišni reditelj i profesor u Njujorku, i koja je možda i jedina osoba koju sam iz tog sveta „poznavala“ kad sam stigla u Njujork. Ona je već radila na Elfridinim komadima i bilo joj je ponuđeno da radi i ovaj, nazovimo ga tako – događaj. Onda ona nije mogla, pa je predala štafetu Stefanu Džeparoškom i zaklela ga da me uzme inače joj Coja (moj muž) neće sići s kičme E sad kako se stvarno desilo, to ne znam.
Šta ti ovo iskustvo znači?
U prvom trenutku, kad vam neko kaze da radite „javno čitanje“, ne padate baš u nesvest od uzbuđenja. Ali obzirom da sam uvek osećala izvesnu povezanost i veliko poštovanje prema Elfridi Jelinek i htela da započnem saradnju sa Stefanom – bila sam u fazonu: kul! Međutim! Kad mi je Stefan poslao tekst, zvala sam ga da potvrdim da je siguran da hoće da radi sa mnom, jer toliko mi je delovalo teško, i komad je do te mere jezički, da sam bila ubeđena da to ipak mora da radi neko kome je engleski maternji jezik. Rekla sam mu čak i da se moj muž neće ljutiti, ali Stefan je delovao bezbrižno i moram da kažem da sam osećala neverovatno poverenje sa njegove strane i da mi je to strahovito prijalo! Kad je u toku priprema stigao mejl od Gite Honeger (Elfridin prevodilac, bliski saradnik i profesor drame u Americi), u kome piše da je videla moju sliku i biografiju i da neverovatno podsećam na Izabel Iper i da će Elfrida biti zadovoljna izborom jer sam ja „baš njena boja“, počela sam da ulicom do proba hodam sakrivena ispod naočara da me ljudi ne prepoznaju jer sam vec sebe zamišljala u Uciteljici klavira 2, u Kanu, vežbala govore za uručenja svih nagrada itd.
Kako je tekla saradnja?
Nestvarno! Kada smo Stefan i ja počeli da radimo na tekstu, koji je – ponavljam! – nešto najkomplikovanije što sam do sada morala da izvedem, osećala sam se do te mere izazvano da sam sa svakom malom pobedom počela da verujem da u stvari uopšte nisam dobila glumački zadatak, već da sam u situaciji da dekodiram šifre FBI-ja, CIA-je… da se zadržim na trampovskom reonu… Onda nam je Gita poslala intervju koji je radila sa Elfriedom neposredno pre i dok sam čitala maltene sam zaplakala pronalazeći toliko sličnosti ili objašnjenja za sopstvene dileme vezano ne samo za komad nego za profesiju i sam život uopšte. I počinjala sam da se osećam još važnije što sam deo tog premijernog procesa u (je*enom) Njujorku!
Šta si naučila iz tog iskustva?
Možda ne bih iskoristila reč „naučila“, ali… Podsetila sam se koliko je bitno da verujem svom glumačkom instinktu, podsetila sam se da „ja imam talenat“, i da sam sada na mestu gde se stvari cene i da kada uradite nešto dobro svi će se radovati zbog toga, a ne samo Milena Predić (glumica, moja najbolja drugarica, kuma i saradnica)! Otkrila sam da su moje težnje prema konceptualnoj umetnosti, i performansu mnogo veće nego što sam sebi htela da priznam; da definitivno govorim engleski bez akcenta jer sam uspela da ih prevarim da poveruju da sam ELFRIDU JELINEK izgovorila prirodno. I najzad – bila sam u situaciji da postanem pen-pal sa jednom nobelovkom! Da joj se zahvalim, i ono sto je najneverovatnije da se ona meni zahvali! I, nemojte pogrešno da me shvatite, ne govorim to ni sa kakvom prepotencijom, već sa najiskrenijom, najdubljom zahvalnošću za ovaj život i tako važne susrete sa ljudima za koje sam ranije mislila da postoje samo u nekom paralelnom univerzumu, koji te podsete da si na pravom putu i daju ti neverovatan, evo da se vratim na naš prvi zajednički razgovor – „vetar u leđa“ za sve dalje ambicije i snove koje imamo. A Elfrida se možda najviše u svom komadu i ljuti zbog ubistva ili samoubistva tog „američkog sna“, u koji i ja želim da bespogovorno verujem.
Da podsetimo i istaknemo, Maša Dakić je sa Milenom Predić korežirala kratki igrani film Zalet, a krajem prošle godine bili u prilici da je gledamo u dvodelnom televizijskom filmu Vuleta Žurića i Gorana Markovića, Slepi putnik na brodu ludaka, u produkciji RTS-a (a potom, na FEST-u i tokom proleća i u komprimovanoj filmskoj/bioskopskoj verziji pomenutog ostvarenja).
Zoran Janković