SRB ENG

Omiljeni domaći: Vladimir Kolarić // „Crveno klasje“

8. окт 2017 | Autor: Zoran Janković





Nedavno je objavljena studija Hrišćansatvo i film autora Vladimira Kolarića, teoretičara umetnosti i kulture, proznog i dramskog pisca i prevodioca. A da je Kolarić, sasvim očekivano, i filmofil utvrdićete kada pročete šta nam je rekao na temu ovog kutka, o omiljenim mu domaćim filmovima.

„Ja nisam pripadao onoj generaciji koja je u domaćem filmu otkrivala Vojislava Nanovića, Jocu Jovanovića i Jocu Živanovića, ili punu vrednost filmova Žike Mitrovića, koji su iz dominantne „autorske“ vizure otpisivani kao konfekcija ili ideološka propaganda, što je u jednoj ideološki određenoj, dirigovanoj a ne tržišno orijentisanoj, kinematografiji zapravo bilo jedno te isto. To su već obavile ranije generacije, uglavnom ‘pajkićevaca’, a moja generacija na FDU kao da nije otkrila ništa. Bili smo previše zaokupljeni ratom i sankcijama, borbom protiv omraženog nam režima, i nedostatkom bilo kakvih perspektiva da se ozbiljno bavimo filmom, a opet ne bez, ponekad, megalomanskih pretenzija.“

„Jer, ne zaboravimo, to je bilo pre digitalne revolucije, koja je ovde sa velikim kreativnim praskom započela Zemljom istine, ljubavi i slobode Milutina Petrovića. Film je bio skupa zabava, a o onima koji su mogli da vam obezbede da do filma dođete pričale su se najmračnije bajke. U kojima svakako niste mogli da računate da će vam biti dodeljene uloge prinčeva i princeza, pa makar i onih privremeno pretvorenih u žabe.“

„Otuđili smo se od raznih ‘praških’ i sličnih poetika ‘malog čoveka’, a opet nismo mogli biti ni ortodoksni žanrovci, kao već pomenuti ‘pajkićevci’ (ili neki potonji žanrovci koji su prestali da budu ‘pajkićevci’ jer nisu razumeli da to podrazumeva pretpostavljanje Bresona i Marisija kojekakvom pomodnom eksploatacijskom đubretu) – jer Pajkić je već u to vreme počeo da demisionira. Nismo bili generacija Svetla u tami – nama je Svetlo u tami, pored Trifoovog Hičkoka, već bila literatura za prijemni. Ali sve vreme govorim u prvom lici množine, o fikciji zvanoj ‘generacija’, a ovde se, valjda, traži jednina. A Živojin Pavlović je bio moja jednina. Ono gde sam prepoznao sopstvenu apartnost, izdvojenost, svoj put van zadatih obrazaca. Ili ono što sam želeo da tako vidim.“

„Jednina je egzistencijalno iskustvo koje vas protrese. Sve ostalo je neko uopštavanje. Mene je od ‘naših’ u najvećoj meri protresao Živojin Pavlović. Neke 1998. pre rata, pre njegove smrti, pre mojih mnogih malih smrti. A onda je umro, nisam doživeo da mi predaje, nikada ga zapravo nisam ni upoznao. Ali tako je i bolje. Nije on, onakav kakav je stajao pred nama, uticao na mene, nego njegovi filmovi i – ništa manje – njegova, toliko neznalački potcenjena, književnost. Koji njegov film? Na primer, Crveno klasje. Da li je to onda ‘naš’, s obzirom da se radi o filmu iz Pavlovićeve slovenačke faze? Za mene jeste, ne zato što sam jugonostalgičar, to sam manje od svega, nego zato što je Pavlovićev. A on jeste, ako ne naš, onda svakako ‘moj’.“

„Diplomirao sam (kod Pajkića!) i doktorirao na Pavlovićevom delu, posvetio mu prvu priču u svojoj prvoj zbirci, ali nemam tapiju na njega, ne svojatam ga. On je ‘moj’ baš zato što nikad neće biti ničiji, osim svoj, i uveren sam, Božiji. Ne vole ga danas ni mnogi ‘levi’ ni mnogi ‘desni’, dobijaju poene osporavajući ga, ali on nikad nije bio ni levi ni desni: on je bio – gore. Za mene je bio sloboda.

I zbog čega, najzad, baš to Crveno klasje? Možda zbog onih rešetki na kraju, koje su za mene jedna od najjačih slika sveta koje sam video ili mogao da zamislim na filmu, ne sveta kao tvorevine i tvari, nego sveta kao zatvora, onoga kog se, obavezno, moramo osloboditi.

I da poletimo, kao ptica.“

Z. J.