SRB ENG

Direktor fotografije Đorđe Arambašić: „Presudno je osluškivati intuiciju“

20. oktobar 2017. | Autor: Zoran Janković




Nakon Neposlušnih, Paname, Slepog putnika na brodu ludaka i Igle ispod praga, direktor fotografije Đorđe Arambašić prihvatio se snimateljskog rada i na dugometražnom debiju rediteljke Maše Nešković (radni naslov: Asimetrija – Tri teritorije). O iskušenjima i darovima snimateljskog rada ovde i sada u razgovoru koji upravo sledi.

Đorđe Arambašić, foto: Milica Drakulić

Kako je izgledao i tekao rad na Asimetriji…?

Prvi put sam razgovarao sa Mašom Nešković o Asimetriji… nekih osam meseci pre početka snimanja, tako da sam imao sasvim dovoljno vremena za pripreme koje su prethodile produkciji. Od tada smo imali sve češće i konkretnije razgovore, zajedno smo menjali scenario, razgovarali sa ostalim autorima i vizuelno ga oblikovali. Gledali smo filmove koji su nas inspirisali, tražili smo likovne uzore i pokušali smo da pronađemo specifičan jezik za ovu priču. Nekoliko meseci pred početak snimanja suočili smo se sa realnim okolnostima i postali smo svesni tehničkih mogućnosti kao i plana snimanja koji je bio pred nama. U svakom slučaju dovoljno pripremljeni smo započeli snimanje. Sam rad na filmu nije bio fizički lak: radili smo 12 sati svaki dan, 6 dana u nedelji, vraćali smo se iz noćnog u dnevno snimanje, a tokom rada iskrsavali su uobičajeni i oni manje očekivani problemi. Imali smo sjajne glumce ali i izuzetnu ekipu koja je brojala oko četrdeset natprosečnih članova bez čijeg angažovanja ova zamisao ne bi bila uspešna.

Snimanje, foto: Ivan Stefanović

Imajući u vidu ovdašnje neprolazne produkcione muke, u kojoj meri ste postigli ono što ste usaglasili glede tona i vizuelnog stila filma?

Maša je imala jedno autentično viđenje priče i veliki deo scena je bila potpuno sigurna kako želi da reši. S druge strane, ja sam pratio njene vizije i pokušao da filmu udahnem neophodnu svežinu i likovnost. Kako se naše suštinsko podudaranje desilo već nakon nekih prvih testova, retko kad smo imali nedoumice u pogledu izgleda filma. Stil se nekako sam po sebi pojavio još tokom razgovora i priprema, i mogu reći da smo nakon prvih nekoliko dana snimanja formirali (sopstveni) jezik i uspeli da ga održimo do kraja. Kada se tokom rada pojavila sumnja u izgled ili funkcionisanje kadra tokom probe ili nakon prvog dubla, menjali smo pristup. Bio sam zadovoljan kada su se u kadru pojavili željeni odnosno unapred utvrđeni likovni elementi, iako je to ponekad bio splet srećnih okolnosti, a ponekad neminovni kompromis situacije pred nama. Tehnički i produkciono, imali smo mnoga ograničenja, ali sam se trudio da ih posmatram iz perspektive izazova, kako bismo ih prevazišli. Na žalost, ovakva tendencija (ne samo u debitantskom filmu) nije zanemarljiva u današnjoj produkcionoj realnosti, koliko god mi to uspešno sakrivali.

Arambašić, foto: Domagoj Blažević

Šta će to u vizuelnom smislu doneti ovaj prvenac Maše Nešković?

Za mene je vizuelni ključ bio minimalizam kao sredstvo za stilizaciju realizma i korišćenje likovnosti za dramatizaciju priče. U Asimetriji… sam pokušao da pojednostavim situacije i pronadjem način da fotografiju integrišem kao sastavni deo priče koji odražava i moj stav. Često se dešava da previše iskonstruisana filmska stvarnost (pogotovo u autorskom filmu) ima za posledicu odbojnost kod publike, pa nismo bežali od slučajnosti i nesavršenosti u datim okolnostima čak smo ponekad poželeli i da priču smestimo u neki vanvremenski okvir. Zato se iskreno nadam da će se gledaoci prepustiti neposrednosti izraza i spontanosti koju ova nenametljivost donosi u jezičkom smislu. Kako su mi utisci sa snimanja sveži, sa nestrpljenjem očekujem da vidim i kako će odnosi likova u filmu profunkcionisati. A kada bih ovaj naš projekat posmatrao još i kroz prizmu savremenog filma, duboko verujem da će nam pružiti zadovoljstvo posmatranja tri faze čistog ljubavnog odnosa oslobođenog svakog političkog i nacionalnog konteksta, kakav je uglavnom rezervisan samo za zapadno evropske produkcije.

Na setu Igle ispod praga, foto: maja Medić

Na dosadašnjem uzorku, koliko direktori fotografije ovde imaju slobode da nametnu svoje viđenje filma i priče?

Suštinski to zavisi najviše od toga na koji način razgovarate pre svega sa rediteljem (odnosno kako on doživljava filmsku fotografiju) pa onda i sa svim ostalim saradnicima od kojih često zavisi vaš rezultat. Sve je to stvar senzibiliteta, sposobnosti da komunicirate, intuicije, ali i znanja, kreativnosti, pa i sreće na kraju. Naravno da je direktor fotografije kao jedan od najznačajnijih autora na filmu u poziciji da nametne svoje viđenje priče ali uglavnom je i primoran da prilagodi svoju viziju sredstvima koja ima na raspolaganju. Verujem da fotografija ne treba da odskače ispred filma, već mislim da treba da pruži jak vizuelni oslonac režiji i priči. Ponekad i da sakrije slabe tačke, ponekad da impresionira. Uopšten izgled filma može da odražava ideju snimatelja, zato je najčešći pristup filmu upravo vizuelni koncept, iako previše konceptualizovana fotografija ume da bude zamorna pa i dosadna. Zbog toga mislim da je presudno osluškivati intuiciju. Verovatno se negde između krije esencijalno uzbuđenje stvaranja. Specifikum filmske fotografije je da sadrži i pokret, a ta vremenska dimenzija je ponekad izuzetno sredstvo koje je možda i najsloženije razlikuje od prostornih umetnosti.

Arambašić u elementu, foto: Sanja Rajković

Koje bi bile prve asocijacije na saradnju sa Minom Đukić, Pavlom Vučkovićem Ivanom Marinovićem, Goranom Markovićem i Mašom Nešković?

Prva asocijacija na Minu (Đukić) koja mi je ostala je izraz na njenom licu na Titelskom bregu koji govori o kamikaznosti upuštanja u avanturu zvanu Neposlušni. Taj film je ostavio trag u meni isto kao što se prva ljubav u životu urezuje u sećanje. Sa Pavlom (Vučkovićem) sam snimio dosta kratkih filmova za vreme studija i njega toliko dobro poznajem da mi je prva pomisao kako se smejemo do suza. Onaj osećaj kada vam se zgrče mišići. Šalu je teško potisnuti kada smo zajedno, i mislim da smo uvek pravili košmar producentima. Ironija Paname je što je on bio i producent.   Kako je snimanje filma na moru ideal mnogih, i ja moram priznati da sam obogatio svoje vizuelno iskustvo pripremajući i snimajući Iglu ispod praga na Luštici. Ivana (Marinovića) nisam poznavao ranije, ali se ispostavilo da sam upoznao izuzetnu osobu koja ne samo da nesebično daje sebe, već pobedonosno vuče (ekipu) svojom vedrinom i energijom. Sa Goranom Markovićem sam imao problem oko persiranja: nikako nisam mogao da se odviknem, na njegovo insistiranje. Čovek koji ima toliki autoritet postao mi je vrlo brzo najbliži saradnik, neko ko ima poverenja u mene a koji je pored toga filmski gorostas, neko ko je pravio filmove i pre nego što sam se rodio. Osim što je duhovit i po stavu mlad, moram reći da mi je ta saradnja neprocenjivo iskustvo. Maša (Nešković) je od početka znala kakav film želi. Tražila je vizuelni smisao u kadru. Meni će u sećanju ostati koliko mi je izazovno bilo tražiti uverljivu i čulnu dimenziju koju se nadam da ćemo percipirati u dubini ekrana. Ovom spisku dodao bih još i Ivana Živkovića sa kojim sam proveo punih deset nedelja snimajući seriju Vere i zavere. Bilo je to pre svega jedno veoma uzbudljivo ali i kognitivno iskustvo, sa mnogo (produkcionih) oscilacija, ali uz puno živosti i hrabrosti u ekranizovanju jednog veoma kompleksnog romana. Sam sadržaj udahnuo mi je puno više entuzijazma jer se veoma brzo ispostavilo da je rezultat nadišao iščekivanja.

Snimanje, foto: Vladimir Krzalić

Šta je ono što sleduje, ima li već dogovorenih novih angažmana?

Za sada postoje neki dogovori, ali ne volim puno unapred da pričam o potencijalnim angažmanima, bar dok ne postanu sasvim izvesni. Iskreno, mogu samo da kažem da se radujem jednom kratkom igranom filmu, što zbog autora i priče tako i zbog formalnog osveženja.

Snimanje, foto: Nikola Medić

Razgovarao: Zoran Janković
Izdvojena fotografija: Jelena Polovina