U domaćim bioskopima trenutno igra krimi-komedija Prokleti pas, pa smo to iskoristili kao direktan povod za razgovor sa jednom od glavnih glumica u ovom ostvarenju. Upoznajte Jelenu Galović.
Da li možete da se predstavite čitaocima našeg poetala, te predočite svoje glumačke angažane koji su prethodili Prokletom psu?
Posto sam odrastala u pozorišnom svetu rano sam se zaljubila u magiju koju nosi svet glume i scena uopšte. Mnogo vremena sam provodila sa bakom Milicom Radaković, prvakinjom SNP-a, i njenom sestrom Macom Kljajić, za koju kažu da je bila najbolji sufler kod nas. Uvek me je fascinirao sam proces nastajanja predstave. Međutim, kao nesigurna tinejdžerka, scena je bila poslednje mesto na kome sam želela da budem. Neko vreme sam bila izgubljena, ali sam ipak rešila da pokušam na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i to se isplatilo. Nakon akademije, dobila sam svoj prvi angažman u predstavi Marka Manojlovića Lepet mojih plucnih krila u Somborskom Narodnom pozorištu, nakon toga prešla sam u Pozoriste mladih u Novom Sadu i već pet godina sam tamo stalni saradnik.
Kako je došlo do saradnje sa Draganom Pešikanom? Koliko je bilo teško izboriti se za jednu od tri glavne ženske uloge, tim pre što nemate veliko filmsko iskustvo?
Dragan je pravio otvoren kasting što je velika retkost kod nas. Svima je dao jednaku šansu bez obzira na prethodno iskustvo. Moja radna iskustva su većinom pozorišna, ali to Draganu nije bilo presudno. Često reditelji igraju na sigurno, ali on je rizikovao. Verovao mi je i hvala mu na tome, nadam se da ga nisam izneverila.
Kako biste opisali lik Jovane koji tumačite i kako se on uklapa u film u celini? Da li je bilo teško izbalansirati komične i dramske aspekte i pogoditi odgovarajući ton?
Jovana koju igram je matematicki tačna, proračunata. Kod nje ima malo odstupanja od zacrtanih okvira. Spremna je da rizikuje sve za ljude koje voli. Vidim je kao stub snage i pokretačku energiju. Iako se čini da je hladna to je samo maska. Dragan je napisao scenario vrlo pametno i sam je imao tačnu predstavu o balansu komike i drame. Vešto nas je vodio kroz to. Iako smo mi jurili komediju u nekim trenucima, znao je tačno gde je pravo mesto za nju.
Kako ste si izborili sa eksploatacijskim aspektima filma i da li priču Prokletog psa doživljavate i kao emancipatorsku? Retki su domaći filmovi u kojima se ženski likovi udružuju i preuzimaju pravdu u svoje ruke…
Mislim da je krajnje vreme da damo više prostora i važnosti ženskim likovima na filmu. To je dobra prilika za obrazovanje publike, pa se možda i u životu pomerimo u pogledu položaja žena u društvu uopšte. Žene su često objektizovane, ali za mene golotinja ne znači uvek i eksploatacija. Štaviše, u određenom kontekstu vrlo je prirodna. Strašno je koliko smo zatvoreni kao društvo, živimo u strahu dugo i na to smo navikli. Anksioznost nam je normalno stanje.
Šta dalje? Ima li nekih ponuda za nove uloge? Koliko vas je ovo iskustvo podstaklo/inspirisalo da nastavite filmsku karijeru?
U pripremi su novi projekti, moji lični, ali i oni sa interesantnim saradnicima. Svakako se radujem daljem radu na filmu, novim izazovima i nekim novim zanimljivim likovima. Dugo sam bežala od filma, ni sama nisam sigurna zašto, ali nekako verujem da se sve uvek dešava u pravo vreme.
Razgovarao: Đorđe Bajić