SRB ENG

Iva Plemić Divjak: „Ovaj film je sa neverovatnom lakoćom, u potpunosti nastao u montaži i postprodukciji“

18. апр 2018 | Autor: Zoran Janković




U švajcarskom gradu Nionu u toku je ovogodišnje izdanje festivala Visions du Reel, u čijem posebnom fokusu je dokumentarni film današnjice; osim toga, u takmičarskom programu zakazana je svetska premijera filma 4 godine u 10 minuta Mladena Kovačevića. Tim povodom za razgovor smo zamolili Ivu Plemić Divjak, producentkinju ovog ostvarenja, ranije zapaženu i po producentskom doprinosu filmovima Mile Turajlić (Cinema Komunisto i Druga strana svega).

Šta Vam u producentskom a šta u gledalačkom smislu ponajpre znači ovaj film?

Postoje dokumentarci do kojih se teško stiže. Do kojih je put dug i u ličnom i u  profesionalnom smislu i koji zahtevaju beskonačno promišljanje da bi se iz materijala iskristalisali. Ovo nije takav film. Presrećni smo, iako i dalje zbunjeni s kakvom lakoćom nam se ovaj film ukazao. U produkcijskom smislu, to je veoma važno jer i Horopteru i filmskoj ekipi donosi vidljivost i sve te lepe stvari koje premijere sa sobom nose, u ovom periodu u kojem marljivo radimo na tri dugoročna projekta koji će svetlost dana videti tek od kraja sledeće godine.

Kako nastaje jedan ovakav film u Srbiji ovih godina?

Nastaje spojem srećne okolnosti da je Dragan Jaćimović, prvi čovek iz Srbije koji je osvojio Mont Everest, svoju neprocenjivu arhivu poverio baš Mladenu Kovačeviću i toga što je Mladen imao originalnu ideju za film koju je sproveo u delo. Budući da je tema specifična, a film poprilično eksperimantalan, očekivali smo da će zanimati samo određenu publiku. Međutim, od starta izaziva ogromnu pažnju festivalskih selektora, distributera, pa čak i televizijskih kupaca. U finansijskom smislu – nezamislivo skroman, nastaje zahvaljujući odanim saradnicima poput Jelene Maksimović, Jakova Munižabe, Dušana Grubina, Dore Filipović, Marije Stanković Kovačević, Ruth Reid, Stefana Ivančića, koji pristaju da daju sve od sebe da se Mladenova zamisao desi, uprkos svemu.

Koja bi bila udarna specifičnost ovog filma u odnosu na ostatak dokumentarističke ponude u Srbiji i dosadašnji opus Mladena Kovačevića?

U potpunosti je sastavljen od ekskluzivne lične arhive u kojoj je Mladen odmah video film. Iako je na konkursu FCS-a finansiran u kategoriji eksperimentalnih, može se svrstati u, naravno, dokumentarce, alpinističke i arhivske filmove. Prepoznatljivi off-beat stil Mladena Kovačevića je prisutan, ali pre svega neverovatna jednostavnost i čistoća u postupku, kojoj nadgradnju i kontrapunkt daju introspekcijski dnevnički zapisi glavnog junaka. I meditativno i zabavno i poetično i apsurdno i impresivno.

Kako je izgledala, tekla i šta je na prvom mestu odredilo Vašu saradnju sa Kovačevićem u slučaju ovog filma?

Mladen i ja radimo zajedno od 2016. a oduvek mi je delovalo da bi bilo super da radimo zajedno. Pored ovog filma, trenutno razvijamo još 2 dokumentarne koprodukcije: Srećna nova, Yiwu i Zbirka početaka. Mladen je genijalan jer (što u dokumentarizmu nije nečuveno, ali u Srbiji nije često) pored rediteljskog dara ima i producentski mozak. Ovaj film je sa neverovatnom lakoćom u potpunosti nastao u montaži i postprodukciji. Na njemu je radio gore već pomenuti tim koji je uigran i koji odlično funkcioniše i svi se slažemo da je ovo jedan od onih filmova sa kojima sve stvari jednostavno kliknu. Od pronalaska materijala, do odluke kom festivalu dati svetsku premijeru.

Iz filma Srećna Nova, Jivu

Sa kakvim očekivanjima iščekujete predstojeća prikazivanja ovog filma u Nionu, u Kanadi i u okviru programa BELDOCS-a?

Mladen ima veoma zanimljivu startnu poziciju u Nyonu ove godine, jer je tamo sa svoja 3 projekta: Unplugged u retrospektivi, 4 godine u 10 minuta  u takmičarskom programu i Srećna nova, Jivu na pičingu u okviru Focus Serbia. Budući da film odmah posle Niona nastavlja na HotDocs, nakon čega sledi domaća premijera na BELDOCS-u, očekujemo ponude sales-a i televizija, a pre svega – da mu se desi ona najdivnija stvar koja može da se desi filmu: da se oko njega stvori festivalski ’buzz’ i da krene da putuje.

Iva Plemić Divjak, foto: Anđela Grozdanić

Čini se da ste se većim, delom opredelili za producentski rad na polju dokumentarnog filma; da li je to trajni izbor ili će tu doći do nekih promena i zaokreta u doglednoj budućnosti?

Taj izbor je organski, nikako slučajan. Afinitet se, priznajem, razvijao vremenom. Godinama sam radila na produkcijama igranih filmova, kako bih mogla da si priuštim da ostatak godine radim na dokumentarcima i da putujem na radionice, treninge, pitchinge…  Paralelno, deset godina sam producirala festival 7 Veličanstvenih i imala prilike da upoznam strašno zanimljive autore i producente dokumentaraca i dobijem uvid u njihove potpuno različite načine rada, kojima je zajednička fleksibilnost u produkciji i pristupu i to što na uštrb nekakve pompe, publici nude neverovatna životna iskustva i neposrednost. Thomas Riedelsheimer, režiser jednog od mojih omiljenih filmova, Rivers and Tides je izjavio da su dokumentarci poslednje mesto na svetu na kome se još može doživeti istinska avantura i ja sam skona da se sa time složim.

Zoran Janković