Glumca mlađe generacije, Ivana Markovića, pozorišna publika, između ostalog, naravno, može da gleda u važnoj ulozi u Fantomu iz opere u Pozorištu na Terazijama, ali i u postavci Koljadine Praćke, a posetioci bioskopi već krajem godine gledaće ga u prvoj značajnijoj mu ulozi u celovečernjem filmu – u Čarapama kralja Petra Petra Ristovskog. A danas za čitaoce našeg portala Marković govori o omiljenim domaćim filmovima: „Nikada nisam voleo da klasifikujem ukus po principu omiljeni ili najbolji pa tako i u ovom slučaju to neću činiti. Jugoslovenska, a kasnije i srpska, kinematografija je mojoj generaciji u amanet ostavila neke od kultnih ostvarenja kao što su Sjećaš li se Dolly Bell, Ko to tamo peva, Kad porastem biću kengur, Nacionalna klasa i bilo bi neprimereno praviti tako grubu selekciju. Ono o čemu mogu da pričam jeste snažan utisak koji su na mene ostavili određeni filmovi. Taj utisak dolazi iz pravca crne komedije, melodrame kao i same drame a u tome su negde najviše uspeli Oleg Novković sa filmom Beli, beli svet i Goran Gajić sa ostvarenjem Video jela, zelen bor. Oba ostvarenja su podjednako potresna iako su žanrovski potpuno različita.“
„U Olegovom filmu svi likovi imaju sudbinu svojstvenu likovima antičke tragedije, songovi počinju tačno u trenutku gde obična reč gubi na snazi i svaka pauza u scenama je podjednako uzbudljiva. Sve pohvale za Milenin scenario, naravno.“
„Slično je i sa (televizijskim) filmom Gorana Gajića koji je slika i prilika društva danas iako je film snimljen sad već davne 1991. godine. Odlično je prikazan ‘mentalitet u Srba’ a ono što je zaista potresno u čitavom filmu jeste scena svadbe koja je dovedena do perfekcije. Iščašena crna komedija koja sigurno nikog ne ostavlja ravnodušnim.“
Zoran Janković