Kako nas zdrava pamet uči, a u šta smo se tokom par godina postajanja ove rubrike nebrojeno puta uverili, jugoslovenski i srpski film vole i poznaju i oni koji se filmom ne bave u profesionalnom smislu. Tako vam danas prenosimo ovu domaćinski izdašnu i detaljnu preporuku jednog od neporecivih klasika jugoslovenskog filma u viđenju pesnika, kolumniste i urednika u izdavačkoj kući Kontrast izdavaštvo, Danila Lučića, kome je koncem prošle godine objavljena nova zbirka poezije („Šrapneli“, u izdanju kuće Arete).
„Već godinama čekam priliku da preporučim jedan dragulj jugoslovenske kinematografije, i eto – odlična prilika za to mi se ukazala baš na sajtu Filmskog centra Srbije. Radi se, naime, o ostvarenju Bahrudina Bata Čengića iz 1967. godine pod naslovom Mali vojnici. I danas, više od pola veka od snimanja, on je provokativan, inteligentan, britak, šokantan i laserski analitičan. Njegov sinopsis bi mogao otprilike da glasi ovako: neposredno nakon svršetka Drugog svetskog rata, plavokosi dečak pristiže u stari manastir, koji je preuređen u dom za ratnu siročad, decu palih boraca i žrtava fašizma. Upravnik tog prihvatilišta, i sam partizan, vrlo brzo shvata da identitet novopridošlog dečaka mora ostati skriven od ostale dece, zato što je mališan zapravo sin folksdojčera.“
„Prvo pitanje naravno glasi – A zašto naš mali protagonista mora da se skriva, kada su u pitanju deca, nevina i neiskvarena? Autor filma nam na samom početku nudi simboličan odgovor u sceni u kojoj nam se štićenici doma po prvi put prikazuju u divljačkoj hajci na jednog vučjaka, to jest – nemačkog ovčara. Od toga momenta, Čengić veoma vešto stvara i razvija atmosferu napetosti koja počiva na premisi da se i u te meke dečje duše može posaditi klica zla. I dok ta toksična biljka raste sa razvojem narativa Malih vojnika, gledaocu se zapravo otkriva jedan veoma precizan i nezaustavljiv mehanizam distribucije ideologije. Naime, deca, intelektualno još uvek nesposobna da shvate sve dimenzije socijalističke revolucije, prate urođen impuls za oponašanje starijih, pa postaju lojalni i zaslepljeni soldati pod komandom najstarijeg siročeta Bombaša, fanatičnog vođe kome su godine, ali mnogo više ostrašćenost, obezbedile tu titulu. Tako ceo film prikazuje prvobitno sticanje i postavljanje pozicija moći na jednom metaforičnom i mikro planu.“
„Scenario za film je pisao Mirko Kovač, čiji talenat za suptilno prikazivanje moralnih mutacija postavlja u centar radnje ovog ostvarenja dinamiku psiholoških devijacija kod dece. Mališani, izolovani u odlično odabrano okruženje hrišćanskog manastira, od blede predstave o neprijatelju u svojim glavama, postaju beslovesni monstrumi sposobni za nepojmljiva zverstva. Ali, ono što je za film važno jeste Čengićeva očigledna namera da gledaocu ne dopušta da iz vida izgubi poruku kako je zapravo za čudovišnost dečjeg zastranjenja najodogovornija igra imitiranja odraslih. Mali vojnici nam pokazuju kako obrazac ponašanja uslovljen nekritičkim i nezrelim posvajanjem jedne političke filozofije već u narednoj generaciji, onoj koja će eventualno smeniti borce za slobodu, a koja je istovremeno i vinovnik te njihove borbe, neće obavezno biti sposobna da amortizuje teške traume i frustracije ratnih razaranja.“
„Kada postavimo Čengićeve Male vojnike u kontekst vremena kada su snimljeni, vidimo da se radi o veoma turbulentnom, ali i veoma produktivnom periodu kinematografije jedne mlade zemlje u tom trenutku. Ta 1967. ispostaviće se veoma važnom i značajnom kada govorimo o opusu crnog talasa. Te godine neobično daroviti Živojin Pavlović snima čak dva kultna ostvarenja: Buđenje pacova i Kad budem mrtav i beo, zatim su tu i slavni Skupljači perja, Ljubavni slučaj, ili tragedija službnice PTT-a, Kaja, ubit ću te!… Sam Čengić nastavlja svoj opus sa značajnim radovima kao što su ekranizacija Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji i Gluvog baruta, kao i kontroverzne Slike iz života udarnika. On će ostati poznat, osim po svom doprinosu jugoslovenskoj kinematografiji, kao jedan od nekolicine režisera čije je filmove veliki filmofil Josip Broz Tito odbijao da gleda, ali na svu sreću jesu ih gledali njegovi mnogobrojni studenti.“
Zoran Janković