SRB ENG

Anita Panić o monografiji „Milena Dravić, ili ključ snova“: „Bilo je puno prepreka na putu nastanka ove knjige, ali nisam posustajala“

12. мар 2019 | Autor: Đorđe Bajić




Filmski centar Srbije i Službeni glasnik su udruženim snagama objavili luksuznu monografiju „Milena Dravić, ili ključ snova“. O ovoj kapitalnoj knjizi za naš portal govori Anita Panić, koja je monografiju priredila i za istu napisala nekoliko testova.

U kom trenutku je odlučeno da se radi ova monografija?

Krajem 2016. godine, na koktelu koji je upriličio Filmski centar Srbije, predložila sam uredniku izdavačke delatnosti Miroljubu Stojanoviću da da se uradi monografija o jednoj od naših najvećih filmskih glumica. On je sa oduševljenjem prihvatio predlog, jer je video monografiju koju sam uradila pre nekoliko godina o Petru Kralju. I kako je izdavačka delatnost FCS upravo negde u to vreme pokrenula ediciju „Monografije“, moj predlog je imao još više smisla. Godine 2016. objavljena je prva knjiga u toj ediciji – o reditelju Goranu Markoviću – a monografija o Mileni je druga po redu.

Kako je Milena Dravić reagovala na vest da je u planu rad na monografiji o njenoj karijeri?

Kada je urednik Miroljub Stojanović pozvao Milenu da joj zvanično, ispred Filmskog centra Srbije, saopšti našu ideju, bila je iskreno oduševljena i uzbuđena. Bila sam u njenom stanu pre nego što se razbolela i ponela joj predlog sinopsisa, sa željom da stavi primedbe ukoliko joj nešto ne odgovara i naravno, da čujem sve njene želje, predloge, sugestije… Ono što je Mileni bilo posebno važno da se nađe u monografiji jesu svedočenja njenih kolega reditelja i glumaca iz regiona. Jer Milena je bila pre svega jugoslovenska glumica, a to je nekada bio zaista veliki filmski prostor, gde su glumci snimali u svim bivšim republikama i odlazili na festivale u Sloveniju, Hrvatsku, Makedoniju, Srbiju, BiH, Crnu Goru. Svi su bili jedna velika filmska porodica i razlikovali su se jedino po talentu i količini snimljenih filmova. Tako je Milenin prvi film „Vrata ostaju otvorena“ iz 1959. snimao slovenački reditelj František Čap, koji je poreklom bio Čeh, a snimano je, između ostalog i u Sarajevu, gde je mlada glumica, početnica, na snimamju proslavila punoletsvo… Milena mi je rekla imena svojih kolega sa kojima je puno snimala i veoma joj je bilo važno njihovo mišljenje.

Anita Panić i Milena Dravić, foto: privatna kolekcija

Da li su se svi odazvali pozivu?

Sve su to uglavnom ljudi u zrelim godinama i mnogi od njih više nisu mentalno u stanju da pišu tekstove, tako da sam imala  puno problema da ih privolim, uprkos mojoj neizmernoj upornosti. Divni glumac Relja Bašić je već bio teško bolestan i nedavno je preminuo, Ratko Polič je doživeo srčani udar, Mustafa Nadarević je nakon mog višemesečnog upornog kontaktiranja maltene zaplakao preko telefona i rekao da neizmerno voli Milenu i da su puno radili zajedno, ali da on nije u stanju da piše o njoj. Kada sam bila u Zagrebu, Veljko Bulajić mi je dao telefon producenta Branka Lustiga, koga je Milena veoma poštovala i želela da bude u knjizi. Javio se i, kada sam rekla zbog čega ga zovem, veselim glasom je rekao da me srdačno pozdravlja iz bolnice „Rebro“… Ljubiša Smoki Samardžić je već bio teško bolestan i u bolnici, mada je imao veliku želju da napiše sećanja na rad sa svojom omiljenom koleginicom sa kojom je snimio mnogo filmova… ali, nije mu se dalo.

Na koje ste još teškoće nailazili tokom rada na knjizi?

Rad na monografiji je po mnogo čemu bio naporan, zahtevan, komplikovan, ali ujedno i uzbudljiv i lep posao. Bilo je puno prepreka na tom putu, ali, kako sam ja po prirodi vrlo istrajna osoba, nisam posustajala. Recimo, veliki problem mi je bio taj što dva značajna reditelja za Mileninu filmsku karijeru, Puriša Đorđević i Dušan Makavejev nisu bili u stanju da svojim tekstovima učestvuju u knjizi, a bilo mi je nezamislivo da ih nemam u monografiji. Makavejev je veoma bolestan, ne pojavljuje se u javnosti i takva je bolest da nije u stanju više da piše. Sa Purišom je bio „slučaj komedijant’’, jer je on vrlo pokretan, snima filmove, kreće se u javnosti, daje intervjue u novinama, ali ništa od pisanja teksta. Pokušavala sam da ga privolim preko raznih ljudi koji su mu prijatelji, kolege montažeri i došla do njegove familije  i ćerke, da bih na kraju shvatila, nakon nekoliko meseci ovog „trpnog stanja“, da Puriša naprosto više nije u stanju da napiše tekst i odustala sam. Ali sam onda došla na ideju da, uz konsultacije sa urednikom Miroljubom Stojanovićem, napišem eseje u kojima bi se na jedan analitičan način, uz mnogo arhivskih podataka i istraživanja biografije i rada ova dva  velika umetnika, definisao značaj tih  reditelja u karijeri Milene Dravić. Tako su nastali eseji „Misterija Makavejev, ili filmska zanesenost dvoje sanjara koji su umeli da sanjaju otvorenih očiju“ i „Puriša Đorđević jedna sasvim neobična filmska priča, a o ljubavi i da ne govorimo…“.

Kontakt sa Olegom Vidovim je bio posebno dirljiv, zar ne?

Jeste. Uspela sam da putem interneta i društvenih mreža pronađem  velikog ruskog i holivudskog glumca Olega Vidova koji je bio Milenin pratner, glumili su čuveni ljubavni par tifusara u filmu „Bitka na Neretvi“. Poslao mi je mejl u kome me pozdravlja na srpskom, bila sam potpuno u šoku što se uopšte javio i što pomalo govori naš jezik. Oleg mi je poslao divan, emotivan tekst o saradnji sa Milenom u tom čuvenom partizanskom filmu u kome su oboje bili mladi glumci na početki karijere. Mesec dana nakon slanja teksta dobila sam mejl  od njegove supruge Džoan da je Oleg preminuo. Kako je ova monografija štampana dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku, veoma bih volela da je Vidov mogao da pročita knjigu. Monografija je ipak dospela do Holivuda, gospođa Vidov je oduševljena i napisala je tekst o knjizi i stavila naslovnu stranu monografije na sajt posvećen Vidovu.

Čiji biste tekstove još izdvojili?

Divan tekst je stigao i od Milene Zupančić, poznate slovenačke glumice. Tu su i tekstovi Radeta Šerbedžije  i Mire Furlan, koji su pristigli iz Amerike i naravno, reditelji, glumaci, kostimografi, filmski radnici iz naše zemlje koji su sa puno ljubavi i profesionalnog poštovanja govorili o Mileni Dravić: Goran Paskaljević, Milan Jelić, Želimir Žilnik, Robert Raponja, Brik Krivokapić, Anica Dobra, Seka Sablić, Zdravko Šotra, Siniša Pavić, Ljubivoje Ršumović, Nikola Đuričko, Petar Benčina, Mila Bajford… Ono što je veoma važno za ovu monografiju jeste da sam se potrudila da tekstovi o Mileninom stvaralaštvu ne budu pisani samo od strane reditelja i glumaca, već i od drugih ljudi iz esnafa, te tako o njoj progovaraju sjajni filmski i pozorišni kostimografi Boris Čakširan i Zagorka Stojanović, filmski radnik Srđan Ilić iz nekdašnje producentske kuće Neoplanta… Gospodin Ilić mi je posalo jedan veoma zanimljiv dokument, koji je pravi arhivski biser. U pitanju je peticija koju su te 1971. potpisali mnogi poznati umetnici kao znak podrške filmu „WR: Mistrije organizma“ koji je imao premijeru u Kanu, a u Jugoslaviji bio zabranjen. Na tom požutelom parčetu papira starom skoro pet decenija, stoje potpisi: Vuksan Lukovac, Srđan Karanović, Ljuba Popović, Bogdan Tirnanić, Goran Marković, Danilo Kiš, Peđa Vranešević, Rade Šerbedžija, Faruk Begoli i još desetine imena.

Čovek nije ‘tica // Milena Dravić

Kako ste razradili koncept monografije i kako je tekao rad?

Milena nije imala posebne primedbe na moj sinopsis i tako smo se dogovorile da mogu da počnem sa radom. Imam u svojoj biblioteci puno knjiga i monografija o glumcima i želela sam da izbegnem onaj kliše da knjiga neminovno mora da sadrži anegdote  i dogodovštine sa snimanja. Htela sam da to bude ozbiljno štivo sa čvrstom  strukturom, a kako bi se dobio jasan presek Milenine bogate glumačke karijere. Tako sam odlučila da knjiga bude sačinjena od sedam poglavlja: filmski, televizijski i pozorišni segment njene karijere su tri ključna poglavlja a ostali delovi monografije su sve ono što je važno da se osvetli jedna brilijantna karijera, kao što je bila karijera Milene Dravić. Postoje dva poglavlja koja sam naslovila kao filmske i pozorišne impresije, gde sam  se na dokumentaristički način bavila osvrtom na njene filmove i pozorišne uloge, a kroz kritike relevantnih ljudi koji su progovarali o njenim ulogama. To je za mene bio veoma zanimljiv, ali i naporan segment rada, jer je trebalo pronaći kritičke stavove o nekim njenim filmskim ulogama od pre četiri, pet i više decenija. Tako sam se mesecima družila sa divnim ljudima iz biblioteka i arhiva Jugoslovenske kinoteke koji su mi svesrdno pomagali da dođem do adekvatnih časopisa, filmskih svezaka, filmskih knjiga, kataloga domaćih i stranih festivala i još mnogih drugih dokumenata, kako bih došla do onih činjenica i kritičkih osvrta koji su mi bili važni za ova dva poglavlja. Tako sam pronašla mnogo toga zanimljivog i samo delić toga je ušao u knjigu. Bilo je tu sjajnih domaćih i stranih časopisa sa Milenom na naslovnoj strani i kritikama njenih filmova, kao  i dnevnih novina sa pozorišnim kritikama. I sami učesnici u knjizi, poneseni mojim entuzijazmom, dali su se u akciju pretraživanja svojih kućnih arhiva, te mi je tako Predrag Pega Popović, koji je i recezent kjnige i jedan od snimatelja fllma „WR: Mistriije organizma“, doneo orginal plakat tog filma, koji je takvog formata da smo oboje jurili po gradu da pronađemo dovoljno veliki skener da bi se skenirao u jednom komadu. Predrag Popović mi je takođe dao neverovatne radne fotografije sa snimanja fllma „WR: Mistrije organizma“, jer takva svedočanstva su retka. U monografiji imamo ekskluzivne fotografije sa snimanja gde su u kadru Makavejev, snimatelj Popović i naravno, Milena. Puno je takvih zanimljivih tekstova, dokumentacije koje sam dobila od umetnika i filmskih radnika, koji to uredno čuvaju u svojim arhivama, a neke su stare i pet, šest decenija.

I to nije sve…

Nije. Značajno poglavlje čini kompletna Milenina filmografija, kao i neverovatan broj televizijskih ostvarenja, ali i pozorišnih predstava. Zahvaljujući ljubaznim damama iz arhiva Kinoteke, odabrale smo pozamašan broj fotografija, ali sam se trudila da opet budu neke koje se nisu toliko pojavljivale u javnosti i ono što je posebno dragoceno, na kraju knjige nalazi se kompletan spisak Mileninih nagrada. Potrudili smo se da se neke greške koje su postojale na internetu godinama konačno isprave. Recimo,svuda je stajalo da je Milena dobila  1972. godine nagradu „Zlatni David“ za najbolju evropsku glumicu u filmu „Voda nešto nosi“. Onda je gospodja Marijana Cukućan pisala tom italijanskom festivalu u Taormini i dobili smo odgovor da je taj naziv sasvim drugačiji i da se nagrada zove „Zlatna Haribda“. Mislim da su sada konačno u ovoj monografiji ispravljene sve greške, nazivi nagrada, datumi  nastanka nekih filmova.

Šta biste još izdvojili?

Ono što mi je veoma drago jeste da sam odabrala nekih dvadesetak plakata iz njenih najboljih filmova i to smo uvrstili u knjigu, kao i fotografije mnogih nagrada koje je Milena prošle godine poklonila arhivu Kinoteke. Dame iz arhiva su bile ljubazne, pa su mi fotografisale sve nagrade koja sam odabrala  i, eto,  one se nalaze u knjizi. Posebno važan segment je vizuelni identititet monografije i sjajna saradnja sa dizajnerom Borutom Vildom. Nekako smo se, čini mi se, energetski odmah prepoznali i radili brzo, lako i sa velikim zadovoljstvom. Tako da, ko god uzme monografiju u ruke, prvo što konstatuje jeste da je odlično dizajnirana. Uz sjajne saradnike kao što su Borut i urednik Miroljub Stojanović, uprkos mnogobrojnim preprekama, ova monografija je objavljena i izgleda fantastično.

Prekobrojna // Milena Dravić

Koliko je Milena Dravić, nakon vašeg prvog susreta, aktivno učestovala u nastanku knjige?

Mileni se nažalost, nakon smrti supruga Dragana Nikolića, od posledica velikog stresa vratila teška bolest, od koje je davno bolovala. Nakon tog našeg prvog susreta u njenom stanu, kada je bila dobro, narednih godinu i po dana, koliko sam radila na monografiji, redovno smo komunicirale, ali, nažalost, samo preko telefona. Bila je u veoma lošem zdravstvenom stanju, često po lekarima i bolnicama, ali smo redovno dugo razgovarale telefonom i bila mi je na raspolaganju za sve što je bilo potrebno za rad na knjizi. Nikada neću zaboraviti trenutak, kada sam bila u njenom stanu i kada smo se zapravo i upoznale… Tada je skromno izgovorila rečenicu: „Znate,Anita, eto… Za tolike godine rada nemam nijednu knjigu o svom radu.“ Milena je veoma želela da učestvuje u monografiji sa svojim autorskim tekstom, zapravo da ispriča svoju profesionalnu priču, ali, kako nije koristila kompjuter a nije više primala ljude u svoj stan zbog zdravstvene situacije, bila sam u problemu kako da to ostvarimo. Onda sam instalirala na mobilnom telefonu program koji snima razgovore. Poštom sam joj poslala pitanja, jer joj je tako bilo lakše, ona je u rukopisu napisala odgovore, pa mi ih je čitala tokom telefonskog razgovora. Onda sam ja sve to skidala kao audio zapis, sređivala i stilozavala u tekst, pa slala poštom da proveri da li je sve uredu i eventualno doda još nešto. Nije bio jednostavan put, ali smo obe bile zadovoljne, jer je napisan čudesan, ozbiljan, a na trenutke i duhovit tekst, gde je na sebi svojstven način Milena Dravić ispričala ono što je za nju bilo najavažnije u karijeri. Ono o čemu je je veoma vodila računa u tom tekstu jesu imena reditelja i snimatelja sa kojima je radila. Nekoliko puta je proverevala spisak i brinula da slučajno nije nekoga zaboravila.

Beogradski pobednik u rukama Milene Dravić

Milena Dravić je obezbedila i dosta fotografija za monografiju…

Zamolila sam je da mi pripremi neke fotografije, ali da budu ekskluzivne, nikada objavljivane. Veoma se potrudila da ih pronađe, iako mi je objasnila da su njena i Draganova dokumentacija ogromne i da se nalaze po mnogobrojnim kutijama u stanu. Ipak je smogla snage i u nekoliko navrata pronalazila određenu količinu i tako ova monografija sadrži i mnogobrojne divne fotografije te iz lične arhive Milene Dravić.

Da li je Milena Dravić uspela da vidi knjigu, pre nego šro joj se zdravstveno stanje dodatno pogoršalo?

Monograafija „Milena Dravić, ili ključ snova“ pojavila se u izlozima knjižara krajem avgusta 2018.  godine. Mileni je određen broj primeraka poslat na kućnu adresu, ali ona je bukvalno sledećeg dana otišla u bolnicu. Zvala sam je i, po glasu, shvatila da nije dobro. Dve nedelje nakon toga, preminula je. Razgovarala sam sa njenim bratom Radetom, koga dugo poznajem, jer mi je bio kolega na televiziji, i rekao mi je : „Ne brini, Milena je videla knjigu“.

Razgovarao: Đorđe Bajić
Foto: Kinoteka, FEST, privatna arhiva