SRB ENG

Ekipa filma „Mi smo videli leto“: „Pobeda na Martovskom nam je ogromna potvrda za naš film i za naš rad“

28. апр 2019 | Autor: Đorđe Bajić




„Mi smo videli leto“ je proglašen na 66. Martovskom festivalu za najbolji kratki igrani film u nacionalnoj selekciji. Iskoristili smo ovu nagradu kao povod za razgovor sa delom mlade talentovane ekipe – rediteljem Nikolom Stojanovićem, scenaristkinjom Nađom Petrović i direktorom fotografije Mladenom Teofilovićem.

Kako je nastala početna ideja za film? Imajući u vidu da je u pitanju ispitni film druge godine, da li je tema bila zadata ili ste je sami birali?

NP: Oduvek smo hteli da snimimo film o odrastanju, i o ovom filmu pričamo od samog početka naše saradnje. Hteli smo da napravimo priču o prijateljstvu, bratskom odrastanju, koju smo zasnovali na našim sećanjima, iskustvima i neponovljivom osećaju pripadnosti koje dovodimo u vezu sa vrelim letnjim danima. Ispitni zadatakak je bio „Tri lika, tri prostora“, tako da nam je bio zadat okvir, ne sama tema. Mogli smo sami da je biramo.

Nađa Petrović

Nikola, reditelji u današnje vreme sve češće sami pišu scenarije za svoje filmove. Koje su prednosti rada sa scenaristkinjom?

NS: „Mi smo videli leto“ je treći kratki film koji smo Nađa i ja radili zajedno, ali smo nekako još od ranije pričali o ovoj ideji i smišljali priču za ovaj film. Rad sa scenaristom, odnosno scenaristkinjom, za mene je nezaobilazan deo procesa, koji traje praktično od ideje do poslednjeg reza u montaži. Za „Mi smo videli leto“ imali smo okvirnu ideju, zatim smo istraživali mesto na kome ćemo snimati. Nakon par obilazaka Nađa, Mladen i ja smo odabrali lokacije, pa smo tek onda pisali scene baš za te pronađene lokacije. Mislim da je dragoceno imati saradnika koji može da donese novu dimenziju, svoj svet, i da nadogradi film, ali mislim da bi ta saradnja bila uspešna da senzibilitet reditelja i scenariste mora da se poklopi. Takođe mislim da taj proces ne mora da bude u nekom smislu „klasičan“, da scenarista napiše scenario, pa se onda to realizuje, već da taj proces može da izgleda mnogo drugačije. U našem slučaju zajedno radimo na scenariju, sa glumcima, na vizuelnom identitu filma, kao i u montaži.

Nikola Stojanović

Mladene, u kojoj fazi si se ti pridružio ekipi?

MT: Nikola i ja smo do sada sve fakultetske i vanfakultetske projekte radili zajedno, tako da se osećam kao da smo prvi projekat počeli, da on još uvek traje i da nikad iz njega ne izlazimo. Četiri meseca pre snimanja smo počeli pripreme, obilaske lokacija, da tragamo za definitivnim vizuelnim identitetom filma. Dosta vremena smo provodili u Padinskoj Skeli tokom pripreme i tako pratili ceo proces od ogoljene depresivne zime do sunčanog leta, što mislim da je u mnogome doprinelo tome da osetimo okruženja u kome ćemo raditi i tako što je bolje moguće prenesemo doživljenu atmosferu i duh tog mesta na platno.

Mladen Teofilović

Zašto je izbor pao baš na Padinska Skelu? Koje su specifičnosti ovog mesta?

NP: Kroz razgovor o scenariju smo dosta kopali po našim sećanjima, a Padinska Skela je mesto na kom se odigrao  bitan period mog odrastanja. Kada smo otišli na prvo izviđanje, ispostavilo se da se potpuno uklapa u priču i atmosferu kojoj težimo. Skela nam je pomogla da stavimo priču u kontekst, da izgradimo kraj/svet u kom su naši likovi odrasli, da kroz prizore i prostor bolje pokažemo njihova osećanja. Pokušali smo da uspostavimo svet na periferiji grada, gde su zgrade iscrtane grafitima, psi lutalice spavaju na vrelom suncu, a naši likovi poslednji put osećaju potpunu slobodu u prostoru koji je samo njihov, koji dominira nad njima. Azil za pse, ogromni silos, napuštena fabrika izolovana od ostatka grada, lokacije su u kojima smo pronašli najveću inspiraciju. Kroz njih smo pokušali da prikažemo grad, koji izgleda kao nečije sećanje na grad koji je nekad bio pun života. Taj život je sada ostao samo u našim likovima, koji su gladni za njim, dok pokušavaju da žive u sećanjima i da ignorišu okruženje koje se definitivno promenilo.

Mladene, a šta je tebi kao direktoru fotografije Skela donela u vizuelnom smislu?

MT: Kada smo počeli da upoznajemo ljude, osećamo ritam grada, svaki ćošak u Skeli je mogao da bude kadar. Mislim da me privukala slojevitnost, moć transformacije i univerzalnost koje mesto pruža, to što smo biranjem sadržaja pred kamerom mogli da od Padinske Skele napravimo šta god hoćemo, a pre svega sve što vizuelno odgovara našem scenariju. Odluka da tamo snimamo film, izmeštanje iz Beograda, promena sredine, dala je i ekipi filma neku novu energiju, slobodu i polet sličan onom koji imaju glavni likovi, pa smo tih dana u neku ruku živeli živote naših junaka, što mislim da je bio jedan od ključnih faktora za uspeh filma. Meni kao studentu tada druge godine kamere, ceo taj proces sagledavanja prostora i traženja vizuelnog izraza u novoj sredini bio je neprocenjivo iskustvo za dalji rad i napredovanje.

Nikola, kako je protekao izbor glumaca? Da li ih je bilo teško naći i šta možeš o njima da nam ispričaš?

NS: Dugo smo razmišljali o izboru glumaca. Za ovaj film nam je ključna stvar bila ta spontanost glumačke igre u kadru, shvatili smo ako ne uspemo to potpuno uverljivo da izvedemo, da će cela stvar pasti u vodu. Raspitivali smo se o pozorištima mladih, i na kraju smo sasvim slučajno preko Fejsa naišli na sliku iz predstave na kojoj je bio Nikola Pavlović (u filmu Stefan), videli da on studira na prištinskoj Akademiji, na njegoj klasnoj fotografiji našli i Jelenu Tjapkin (Ena). Komunikacija sa njima je tekla veoma lako, bukvalno smo se u roku od pet minuta dogovorili za viđanje, oni su se vratili iz Kosovske Mitrovice u Beograd i imali smo prve glumačke probe. Saradnja sa njima je bila fenomenalna, nije bilo nikakve distance između nas, a ni između njih i likova. Mnogo smo pričali o likovima, imali smo klasične glumačke probe, probe preko Skajpa, i razne vežbe pomoću kojih smo pokušavali da izgradimo njihovu bliskost. Maria nam je preporučila producentkinja Tijana. Mario Vrećo inače nije glumac, ali sa njim smo drugačijim metodom uspeli da dobijemo apsolutno ono što smo želeli, u čemu su enormno pomogli Nikola i Jelena. Na kraju su svi oni toliko razradili i doneli svoje nove stvari u likove, da kada na setu ne znam kako da rešim nešto u sceni, oni to urade očas posla, i to bolje nego što sam ja mogao da zamislim. Za uloge mama smo zvali Jelenu Radenović i Miljanu Kravić, dok su ostale uloge igrali naturščici, Bobi, Nađin ujak, moja baka Goca i moja mama u kameu iz ofa. Stvarno smo se na snimanju osećali potpuno slobodno, kao što je Mladen rekao kao da stvarno svi živimo život naših likova. Snimanje ovog filma mi definitivno ostaje u najlepšem sećanju.

Nađa, koliko su se glumci fizički uklopili u tvoju predstavu o likovima dok si pisala scenario?

NP: Mislim da je podela glumaca nadogradila likove na način na koji u toku pisanja nisam mogla ni da zamislim. U samom procesu izrade scenarija u glavi sam imala obrise ljudi iz mog života, rekla bih neku vrstu kolaža sećanja na ljude koji su činili moje detinjstvo. Priznajem da sam u početku imala strah da nećemo uspeti da nađemo glumce koji mogu sa malo reči prikažu slojevitost ljubavnog trougla koji je za likove trajao čitavo njihovo odrastanje. Mislim da je dodatno otežavalo zadatak što nismo hteli da ono što spaja naše likove bude samo ljubavni trougao, već pre svega bratska bezuslovna ljubav koja se gradila kroz čitav njihov život i u trenutku u kom ih zatičemo, toliko je izgrađena da nikakva zaljubljenost to ne bi mogla da razruši. Kad smo pronašli glumce, Nikola i ja smo se drali po sobi od sreće. I zaista, mislim da su Jelena, Nikola i Mario uspeli da prenesu sve te emocije, a uz to i svojom energijom, idejama i predlozima da unaprede scenario i učine film i likove životnijim od sećanja na stvarni život.

Nikola, iz kog ugla si pristupio temi? Koja ti je bila prvenstvena namera kada si krenuo da snimaš ovaj film, koju emociju i poruku si želeo da preneseš gledaocima?

NS: Želeli smo da prenesemo atmosferu leta, vrelih, lenjih dana, da zvukom i slikom izgradimo taj osećaj, da napravimo svet koji spolja možda daluje grubo i prljavo ali naši likovi u tome vide slobodu. Svim sredstvima smo pokušali da izgradimo dragocenost njihovog prijateljstva, njihovog sveta i njihove slobode, kako bi se jače osetila težina Enine odluke, da napusti sve i da ode. Sve elemente smo podredili toj ideji. Hteli smo da gledaocu ispričamo priču o malom radničkom naselju, gde danas žive mladi prepuni života, gladni svega, jednom od njih je njihov svet postao premali, ali cena odlaska i ostavljanja svega je prevelika.

Mladene, kako je proteklo samo snimanje i koji su bili najveći izazovi? Da li si ostavio vizuelni pečat na filmu koji si želeo?

MT: Snimanje je bilo definitivno najzanimljivije iskustvo koje sam do sada imao. Nikola je već ispričao koliko je lepo bilo raditi i živeti tih par dana u Padinskoj Skeli. Već prvi dan popodne smo izgoreli kao rakovi, jer je bilo jako toplo. Maria smo morali da krijemo posle svakog dubla da ne bi ,,planuo“, jer bi onda snimanje zbog kontinuiteta bilo nemoguće. Kako to biva na studentskim snimanjima, opremu vuku svi članovi ekipe, sa lokacije na lokaciju, glavni prevoz su nam bili bicikli. Najveći izazov meni kao direktoru fotografije i studentu druge godine, bilo je ispratiti kretanje Sunca. Mislio sam sa će odsustvo rasvete koliko toliko rasteretiti snimanje, ali sam se onda susreo sa drugim problemima. Scenu sukoba glavnih likova snimali smo jako dugo, oblaci su često preletali scenu, a počeli smo je po direktnom suncu, pa smo morali da planiramo snimanje u zavisnosti od hlada koji zidovi objekta bacaju na deo lokacije gde se odvijala radnja. Desili su se i neki nepredvidjeni problemi (kvar opreme) koji su dodatno usporili tempo snimanja, a Sunce nije moglo da čeka. Drago mi je što smo na kraju uspeli da se izvučemo iz svih tih situacija i što sam relativno rano u radu ovog posla imao priliku da se susretnem sa ovakvim načinom rada, planiranja i pripreme. Vizuelno, smatram da fotografija dobro korespondira sa drugim aspektima filma i nadograđuje priču, što je i bio moj osnovni cilj i zadatak. Mislim da kada budem snimio film kojim sam potpuno zadovoljan, tu nešto neće biti kako valja. Naravno da ima stvari koje bih voleo da su drugačije u samoj fotografiji, ali najvažnije mi je da na nivou celog filma fotografija funkcioniše uspešno, to je onda dokaz da sam uspeo u onome što sam želeo.

Koji su, nakon svetske premijere i pobede na Martovskom, dalji planovi sa filmom?

NS: Pobeda na Martovskom nam je ogromna potvrda za naš film i za naš rad, posebno nam je drago što smo premijeru filma imali baš na Martovskom festivalu, pred domaćom publikom.  Prošle nedelje smo imali projekciju filma u okviru događaja FDU filmovi u DKC-u, gde je sala bila prekrcata i jako smo srećni zbog interesovanja publike za filmove moje klase. Slali smo naš film na razne festivale, pa sada čekamo odgovore, a za sada znamo da će nam se film takmičiti na Zlin film festivalu u Češkoj i SEECS festivalu filmskih škola, u Bukureštu.  Radujemo se putu na festivale i nadamo se da ćemo još negde proputovati sa filmom i imati priliku da prikažemo film što većem broju gledaoca. Snimanje ovog filma nam je u najdražim sećanjima, ekipa je herojski dala svaki atom snage za naš film i najveća čast nam je da Eninu, Jovanovu i Stefanovu priču podelimo sa gledaocima.

Pitanje za sve troje… Koji su vam dalji planovi? I da li su neki od njih zajednički?

NS: Skoro svi dalji planovi nam i jesu zajednički i nadamo se da ćemo uspeti sve da ih ostvarimo. Snimili smo još jedan kratki film, „Šerbet“, ispitni film prvog semestra treće godine, na FDU, koji je trenutno u krajnjoj fazi postprodukcije. Ekipa filma je skoro identična, u glavnim ulogama su Jelena Tjapkin i Branko Perišić. „Šerbet“ je film o dvoje destruktivnih mladih ljudi koji se upoznaju i testiraju granice svoje potencijalne ljubavi. Film planiramo da šaljemo na festivale krajem godine, željno isčekujemo premijeru. U istom sastavu smo snimili spot za novu pesmu Eve Braun, a u planovima su spotovi za bendove Turisti i Šajzerbiterlemon koje trenutno pripremamo. Takođe je u ranoj fazi pripreme novi kratki film, završni film treće godine.

NP: Pored svega što je Nikola naveo, trenutno su u pripremi dve predstave po mojim tekstovima. Jedna od njih je jednočinka koja se bavi sličnom temom kao naš film „Mi smo videli leto“, a druga je apsurdna komedija, sa ženama u svim ulogama.

MT: Ja trenutno pripremam materijale za dve fotografske izložbe…

Razgovarao: Đorđe Bajić