SRB ENG

Ana Maria Rossi i Maja Todorović otkrivaju kako je nastao film „Ajvar“

13. januar 2020. | Autor: Đorđe Bajić




Nakon brojnih nagrada na festivalima u zemlji i regionu, melodrama „Ajvar“ od decembra 2019. živi uspešan bioskopski život širom Srbije i beleži veoma dobru gledanost. Iskoristili smo ovo kao povod da porazgovaramo sa rediteljkom/scenaristkinjom Anom Marijom Rossi i scenaristkinjom Majom Todorović o ovom primećenom, hvaljenom i voljenom ostvarenju.  Evo šta su nam ispričale…

Zašto baš melodrama? Koje su njene specifičnosti i prednosti? 

Ana Maria Rossi: Prvo se uvek bavim pričom, pa načinom na koji ću je snimiti, i dok film nije gotov, ne razmišljam u koju će ga fioku smestiti. Što se melodrame tiče, ona je sastavni element većine filmova svih žanrova. Upravo u tome je njena specifičnost i stoga je čista melodrama retka. Ima malo vrhunskih melodrama koje volim i koje su opstale, i uglavnom ih određuje rediteljski rukopis. Tu treba biti veoma oprezan zato što je melodrama hod po tankoj žici i lako sklizne u banalnost ili patetiku. S druge strane, ta emotivna „ogoljenost“ je i njena najveća prednost jer, ako ispadne dobro, ljudi sa lako identifikuju sa onim što vide na ekranu.

Maja Todorović: Retko razmišljam o onome što pišem po principu „radi mi se taj i taj žanr“.  Uglavnom prvo mislim o čemu je film, o likovima, o priči, šta je to što me „tera“ na pisanje i što bi to neko gledao. Sećam se predavanja prof. Nevene Daković o tome da melodrama nije žanr nego nadžanr. O tome se naravno može raspravljati, ali za ovu priču to nije važno. Navodim to jer zaista ne mogu da se setim bilo kog filma koji volim, a da nema elemente melodrame.

Ana Maria Rosi

Kako je proteklo pisanje scenarija u četiri ruke… Otkrijte nam detalje tog procesa…  

Ana Maria Rossi: „Ajvar“ je nastao iz neke moje privatne muke sa kojom sam živela više od dve godine. I prvu verziju tog preživljavanja gubitka ljubavi izbacila sam iz sebe jednog kasnog septembra na moru, tako je nastao scenario koji će kasnije poslužiti kao osnova za „Ajvar“. U tom trenutku mi je važnije bilo da ga preživim nego da ga snimim. Bio je to tekst ličan do nepristojnih granica, i u toj verziji ga je videlo samo troje ljudi. Bio je više hermetičan, sa realnim vremenskim kontinuitetom i jednom lokacijom od koje je sve počelo, a koja je u filmu ostala u poslednjoj sceni.

Maja Todorović: Nisam čitala tu prvu verziju koju Ana Marija pominje, što je možda i bolje. Ovako smo počele od početka a ne od prerađvanja nekog postojećeg teksta, koji često ume da bude breme. Ana Marija me je pozvala i ispričala mi svoju ideju za, kako ona kaže: „mali film“ o razvodu ili raspadu jedne veze. Njena ideja je bila da se sve dešava na aerodromu pred let, ali kako nas je to na razne načine ograničavalo odlučili smo da ipak to pretvorimo u nekoliko dana. Ja volim situacije kao što su slave, Božić, Uskrs, pošto potičem iz porodice u kojoj ni jedino smak sveta mogao da spreči proslavljanje navedena tri praznika. To je naravno idealno vreme i mesto da te uža i šira porodica, prijatelji i komšije ispitaju o svim tvojim planovima za budućnost, da ti daju savete – sve to naravno iz najbolje namere, ne shvatajući da ti vrlo često staju na muku. Pošto smo Ana Marija i ja detaljno „pretresle“ sve likove, odnose i događaje, pisanje je išlo lako i brzo. između te prve ruke i onoga što je na kraju ostalo u filmu ima vrlo malo razlike.

Ana Maria Rossi: Od trenutka kad sam sela s Majom, išlo je brzo. Znala sam ko su ti ljudi, šta radimo i zašto, i posle prvog sastanka u kafiću kod Hrama imale smo zakucan scenosled. Mislim da je velika prednost činjenica da smo se Maja i ja dobro poznavale i da je ona, osim što je odličan pisac, intuitivno znala gde treba a gde ne želi da „čačka“. Jer nije ovo priča koju bih mogla sa bilo kim da delim, trebalo ju je učiniti manje ličnim, a više univerzalnom, istovremeno ne ubiti joj razlog postojanja, ono od čega je počelo i zbog čega je radimo. Različiti su nam ritmovi, s tim da to nije smetalo. Naprotiv. Maja je brža od mene, čini mi se da ona u toku pisanja lakše drži u glavi širu sliku dok se ja duže bavim detaljima i proveravanjem replike u sto varijanti. Sa ove distance rekla bih da to nije loš spoj i da nije bilo komplikovano.

Pobednički tim „Ajvara“: rediteljka/scenaristkinja Ana Maria Rossi, scenaristkinja Maja Todorović i producentkinja Nikolina Vučetić Zečević (promo)

Scenario je nastao sa Natašom Ninković i Sergejom Trifunović u vidu za glavne uloge. Koliko je to uticalo na samo pisanje?

Maja Todorović: Jedan od razloga što se scenario nije mnogo menjao jeste i taj što je od početka pisan za Sergeja i Natašu. Meni lično je mnogo lakše kad znam za koga pišem. Kroz rad u pozorištu sam naučila da slušam glumce, da osećam šta im je prirodan ritam govora, kako reaguju, koja sredstva najčešće koriste… Čak i kad ne znam podelu, volim da zamislim sama za sebe ko bi meni bio zanimljiv… Kad čitam to što sam napisala i zamišljam konkretnu osobu u toj ulozi često shvatim da mnoge stvari ne moraju da se izgovore – znam da će oni to odigrati.  Mislim da su i pozorište i film žive stvari, zato ništa nije „zakucano“, volim da menjam i prilagođavam sve dok to ima smisla i doprinosi kvalitetu onoga što radimo.

Ana Maria Rossi: Sa njih dvoje sam već radila svoj segment omnibusa „Neke druge priče“ i još tada sam znala da bih rado s njima snimala i nešto veće i zahtevnije. Postoje glumci koji te kao reditelja uzbude, uznemire, daju ti materijal da po njima „kopaš“. I ma kako to grubo zvučalo, taj proces rada je najbliži tom opisu. Kad nekom daš takve uloge u kojima očekuješ da „prospu utrobu“, onda to moraju da budu glumci koji svojim darom, kvalitetom i životnim iskustvom imaju odakle to da iznedre. I pored toga što sam znala da su njih dvoje ti likovi, i tu nije bilo dileme, i pored toga što sam znala šta nose u sebi i privatno i profesionalno, nije mi to bilo neko posebno olakšanje na papiru. To može da bude mač sa dve oštrice, i trudila sam se da imamo dovoljno vremena za probe, da oni imaju dovoljno vremena za pravljenje tih likova, baš da bismo izbegli zamku u koju se često upadne kad glumac dobije ono što je za njega pisano i dovoljno je da postoji u kadru. Ovi moji nisu imali prostora za privatni šarm i laka rešenja. Naprotiv, ogolili su se do poslednjeg atoma i izvukli iz sebe ono što nisam ni znala da poseduju. To nije uvek bilo lako, ni njima ni meni, ali mislim da je vredelo.

Prvobitna montaža „Ajvara“ je trajala preko dva i po sata. Koje scene se nisu našle u konačnoj verziji filma i zašto? Da li postoji ideja da duža verzija bude prikazana na televiziji?

Ana Maria Rossi: Duža verzija je jedan stepenik u montaži. To je proces bavljenja ritmom filma i celinom, od one na papiru, preko snimanja, do montiranja. Kao što svaki pristojan slikar mora prvo da savlada crtež, tako i film ima svoju dužu varijantu na kojoj vidiš sve što ne štima i šta treba dalje raditi. Kao što ne produciraš prvu ruku scenarija, i ne počinješ da snimaš sa glumcima koji prvi put vide tekst, tako i ne ideš u postprodukciju sa prvom rukom montaže. Nema tu neke velike mistifikacije. Neće biti duže verzije „Ajvara“. Ali kad već pitate šta je izletelo napolje, ima jedna scena… Još uvek mi je smešno kad se setim trenutka kad sam spoznala da je besmislena. Nisam to uspela da vidim ni u scenariju, ni na probama, ni u pripremama. Shvatila sam to onog trenutka kad smo stigli na set i krenuli da nameštamo prvi kadar. U tom momentu ukapiram da će to da leti napolje, i da imam dve opcije. Da iz istih stopa otkažem snimajući dan, čime rizikujem da ispadnem neozbiljna, ili da je snimim sa potpunom svešću da će ići u đubre. Vidim sekretaricu režije Anu Marčetu koja počinje da popisuje kadar, šapnem joj na uvo „nemoj da se trudiš, ovo ionako leti napolje“, i snimimo celu scenu sa po jednim dublom. Verovatno bi neko sa više iskustva to video bar dan ranije i prištedeo produkciju i ljude. Kad se sve sabere, jedna izbačena scena nije loš skor. Za razliku od ove scene,  jedna izbačena replika na samom kraju me je ozbiljno zabolela. I pored toga što smo film u tom stadijumu snimanja već uveliko oslobodili mog sopstvenog tereta, i pored toga što je Nataša već petu nedelju u liku Vide, ostao je jedan „rep“ kojeg nisam mogla da se ratosiljam, jedna rečenice od koje je počelo, koju sam svojevremeno izgovorila i koja je ostala u scenariju iz sentimentalnih razloga. Još na probama smo počistili višak teksta gde god su glumci mogli da odigraju drugim, efektnijim sredstvima, ali ta rečenica je ostala. Nevolja je što je ono za šta se vezivala već izletelo napolje, i ona je nekako visila. Dobri glumci imaju instinkt životinje i nepogrešivo znaju kad nešto ne pije vodu. I ja to vrlo pažljivo slušam. Ali kod ove replike sam bila nekritična i insistirala da je Nataša izgovori. Ona je isto tako decidirano odbijala. Imala sam osećaj da mi se svet ruši, kao da gubim smisao onog što radimo. Pet je ujutro, surčinski aerodrom, nimalo lako snimanje. I onda je Sergej ukapirao da moram konačno da se rastanem sa poslednjim delom sebe u tom filmu, jer odavno nije samo moj. Rekao je „jeste, ok, sve te razumem, ali to na čemu insistiraš ti već imaš, mi smo ti to odigrali, videćeš.“ I onda sam u pet ujutro sela za monitor da pregledam sve što je snimljeno te noći, i videla da su je odglumili. Bez te replike, bez teksta, bez greške.

Kako ljudi reaguju na „Ajvar“?  Da li su gledaoci osetili ono što ste i želeli kada ste se upustili na rad na ovom projektu?

Maja Todorović: Kad sam videla reakcije publike na festivalu u Herceg Novom, već mi je nestala sva trema koju sam imala. Slušala sam aplauz, gledala ljude koji plaču, moje Novljane koji su bili oduševljeni. Na fesivalima koji su usledili  naišli smo na slične reakcije, ali smo i dalje čekali premijeru u Beogradu da vidimo kako će da reaguje najstrožija publika. Ni njih film nije ostavio ravnodušnim tako da rekla bih da smo uspeli ono što smo hteli. Mislim da se „Ajvar“ pojavio u pravom trenutku. Publici je nedostaju intimne priče, one koje ih diraju lično, ono što žive svakodnevno, a „Ajvar“ im je to ponudio i to na jedan dosta „sirov“ način.

Ana Maria Rossi: Od letos do zimus sam uživala u reakcijama ljudi po festivalima, ali sam imala malo dilemu kako će biti kad stigne u bioskop, kako će ga prihvatiti ono što se ovde zove „najširom“ publikom. I imam osećaj da ga je ta publika „najšire“ i prihvatila. Već nekoliko puta sam rekla da nisam razmišljala o reakcijama dok nije bio gotov, nisam to sebi smela da dopustim, nisam želela bilo šta da kalkulišem.  Ali sad, posle tri nedelje i više od 30.000 gledalaca, mislim da je bezbedno da kažemo da smo zadovoljni.

Prizor iz filma Ajvar

Šta dalje? Da li se već krčkaju neke nove ideje i projekti?

Maja Todorović: Ideja nikad malo, vremena nikad dovoljno. Trenutno radim na novoj seriji  i to je nešto sasvim drugačije od svega što sam radila do sad. Radim i na razvoju svog novog scenarija i upravo se spremam za radinicu u Berlinu sa Francom Rodenkirhenom koji je sjajan skript doktor. U planu je da napišem i novu dramu, originalni tekst, nekako osećam da je vreme da napišem nešto svoje. To ne znači da ne volim da radim adaptacije, naprotiv uživala sam radeći „Nečistu krv“, „Seletinu“, „Antigonu 1918“, i svakako ih doživljavam jednako kao „svoje“, ali pisanje „od nule“ ima svojih prednosti.

Ana Maria Rossi: Da, ali o njima ćemo kada budu izgledni.

Razgovarao: Đorđe Bajić