Nakon brojnih gostovanja po gradovima Srbije i post-YU regiona, napokon je kucnuo čas i za beogradsku premijeru dugometražnog dokumentarnog filma Limunovo drvo. Premijera je zakazana za subotu, 23. april u Akademiji 28 (s početkom u 20 časova), a u ovom razgovoru reditelj/scenarista Branko Radaković (Pozdrav video kasetama!, Turist, Glas Božiji u narodu, To moram i Lokacija) detaljnije predstavlja ovo svoje viđenje priče o Limunovom drvetu, prvom bendu Milana Mladenovića.
Predočite nam, šta se sve događalo sa Limunovim drvetom do ove beogradske premijere?
Od decembra 2013. do decembra 2014. godine sam ga snimao. Krajem jula prošle godine sam završio sa postprodukcijom i odmah je potom prikazan na Gitarijadi u Zaječaru, pa uskoro u Somboru. Ubrzo nakon toga je imao i u Zagrebu četiri projekcije, učešće na festivalu Bdenje duše u Sremskim Karlovcima i dve projekcije u Novom Sadu. Ove godine je započeo svoj život 21. marta u Subotici, a 14. aprila i u Vranju. Pre par dana je prikazan i u Sremskoj Mitrovici, a 29. aprila idem na 11. međunarodni festival dokumentarnog filma Zlatna buklija u Velikoj Plani kako bih preuzeo specijalnu nagradu, pošto je i ovo moje ostvarenje dobilo i tu vrstu priznanja.
Kako ste došli do odluke da upravo segment priče o Limunovom drvetu bude okosnica ove priče o Mladenoviću i toj epohi?
Puno toga se pisalo i snimalo o periodu kada je Milan Mladenović stvarao nakon Limunovog drveta, ali o periodu kada je bio u tom bendu javno mnjenje i publika gotovo da uopšte i ne zna, te je možda upravo to bio moj glavni motiv da krenem u istraživanje cele te priče. Nakon ovog filma mnoge stvari vezane za tu grupu su razjašnjene, a ona je važna, između ostalog, i zbog toga jer je u sebi sadržala mnogo muzičkih žanrova, ali i klicu onoga što je kasnije eskaliralo kroz Šarla Akrobatu. Dakle, moglo bi se reći da je to epoha u kojoj se začelo puno toga bitnog, a što traje i danas.
Imajući u vidu sve specifičnosti biografskog dokumentarca i ovog konkretnog slučaja, u kojoj meri je ovo Limunovog drvo veran odraz vaših inicijalnih namera i zamisli?
To je apsolutno i moja priča. I slikar kada radi portret, ma koliko on bio realističan, u sebi unosi psihološku crtu samog sebe. Dobar deo svog života osećam se odbačeno i uvek imam nameru da zaštitim sebi slične. Limunovo drvo je nepravedno zapostavljeno, a ja sam hteo da se to ispravi. Pokazalo se da sam uspeo u tome.
Limunovo drvo je pre Beograda posetilo mnogo adresa, te da li su se reakcije na film značajnije razlikovale od grada do grada, od regiona do regiona?
Nekih velikih razlika nema. Film je na svim projekcijama dobro primljen.
A da li ste tokom tih gostovanja i projekcija došli na ideju koji bi u ovom trenutku bio najpodesniji način za distribuciju ili plasman dokumentarnih filmova kod nas?
Ono što sam odavno shvatio je da nije dovoljno samo napraviti kvalitetan film već da je veoma važno i kako ga plasirati, te da ukoliko niste dovoljno spremni da istrajete u toj mukotrpnoj borbi između reklame i umetničkog dela, bolje je da sedite kući i radite to iz hobija. Danas se sve svelo na marketing, pa za umetnost ima vro malo prostora, ali ko ima energiju bika i dušu nežnog anđela, biće u vrhu. Sistem u kome živimo je surov i priznaje samo najupornije i najbahatije. Ipak, u toj prljavoj igri, treba ostati dosledan svojoj plemenitoj ideji, što je teško, ali izvodljivo ukoliko se ne izgubite u tim igrama.
Spremate li već nesto novo? Šta vam je to sledeće, a filmsko u planu?
Imam puno ideja i ponuda, a šta će od toga biti realizovano do kraja, pokazaće vreme. Kao što sam i do sada radio na nekoliko projekata paralelno, tako i sada funkcionišem. Koliko će i oni biti uspešni, takođe će tek budućnost pokazati.
Razgovarao: Zoran Janković