Svakako jedna od najzapaženijih novih predstava u ponudi prestoničkih pozorišta je „Sprovod u Terezijenburgu“ po tekstu Miroslava Krleže a u rediteljskom viđenju Anđelke Nikolić, današnje gošće ovog našeg kutka. Evo koji je to klasik Anđelka Nikolić, inače, strastvena filmofilka, izdvojila za ovu priliku:
-U vreme kad sam prvi put gledala „Miris poljskog cveća“ vodila sam čitalačko/gledalački dnevnik, i sećam se da sam zapisala rečenicu koju glumac Ivan Vasiljević (igra ga Ljuba Tadić) izgovara kad ga zovu da se vrati u grad, u pozorište. Mislim da je glasila (pišem kao što pamtim): „Ja vas ne volim, vi mene ne volite, pa kako onda da se igramo?“Biram ovaj film, nastao u godini mog rođenja, jer mi se dopada ideja života i rada u klimi u kojoj je moguće da se napravi film koji postavlja ovakvo pitanje, ili je njime pokrenut. Ne mislim da je to pitanje sporedno, upravo suprotno – mislim da je glavno, i da je preimućstvo biti u prilici baviti se, u umetnosti, glavnim pitanjima, a ne divertismanom, glorifikacijom istorije – ili eksplicitnim društveno-političkim angažmanom.
Mada mi je Miris poljskog cveća postao drag u vremenu kada se nisam bavila pozorištem niti živela pored reke, moram da priznam da oba ova iskustva samo pojačavaju moj prvi utisak.
U duhu razmišljanja o sporednom, a zapravo glavnom, biram i kratki film Perfektan dan za banane ribe, koji je snimljen 1984. u okviru serije Ex libris Naučne redakcije RTS-a. Video adaptacija poznate Selindžerove pripovetke, koju britko izvode Dara Džokić, Žiža Stojanović i Miki Krstović, praćena je izlaganjem stručnjaka na temu samoubistva. Zadivljujuća mi je kako namera, tako i realizacija ovog poduhvata, koji nema pretenzije da bude nešto više od primenjenog filma, a to zapravo jeste.
Zoran Janković