SRB ENG

Anita Panić: „Živeti život punim plućima, pa i u trećem dobu“

26. нов 2016 | Autor: Zoran Janković




Pre par sedmica u filmskoj dvorani Kulturnog centra Beograda premijerno je prikazan dokumentarni film Gospođe u najboljim godinama autorke Anite Panić. Reč je o za naše podneblje zaista nesvakidašnjoj temi i atipičnom uglu gledanja, a više iz razgovor sa Anitom Panić, koji upravo sledi.

Gospođe u najboljim godinama: premijera

Premijera filma Gospođe u najboljim godinama.

Kako ste došli do ove teme za dokumentarni film Gospođe u zrelim godinama?

Na jednoj žurci, pre tri godine upoznala sam koreografa i baletskog umetnika Narodnog pozorišta, Aleksandra Ilića, koji mi je ispričao kako radi jedan koreoprojekat, kao deo međunarodnog projekta One night show, i da je raspisao audiciju, ali je uslov da učesnice u projektu budu penzionerke i da nemaju nikakvo prethodno baletsko niti glumačko iskustvo. Dame su se javljale i on je izabrao osam gospođa. Mene je to veoma zaintrigiralo, pitala sam ga da li bih mogla kamerom da pratim rad i nastanak te predstave. Tako je počelo… Dokumentarni film Gospođe u najboljim godinama nastao je po motivima baletskog projekta Gospođe koreografa Aleksandra Ilića, u režiji Dare de Luka. Ja sam kao dugogodišnji televizijski autor i dokumentarista  u tom neobičnom umetničkom projektu pronašla ideju za dokumentarni film.

Anita Simić na snimanju.

Anita Panić na snimanju.

Okom kamere filmska ekipa je tokom protekle tri  godine pratila ove dame u vrlo zrelim godinama (najstarija učesnica ima 82 godina, a najmlađa 61 godinu), kako naporno i vredno vežbaju u baletskoj sali za premijeru predstave. Ali, mene je, kao dokumentaristu, intrigiralo i ko su te dame, zbog čega su se prijavile na audiciju za plesni teatar. Takođe, paralelno sam kamerom pratila private živote ovih osam neobičnih žena i tako napravila dokumentarac koji slavi volju za životom, ljudsku upornost i želju za igrom, pa i u vrlo zrelim godinama. One voze rolere, vežbaju tai či, jogu i milongu, penju se na najviše planinske vrhove, pišu poeziju, bave se fotografijom… One su bake, majke, supruge, koje naprosto umeju da uživaju u životu. U penzionerskim danima odlučile su da se prijave na audiciju za jedan baletski projekat i imale su uspešnu premijeru na na sceni Narodnog pozorišta, 2014. Kako je rekla jedna od ovih sjajnih gospođa u zrelim godinama: Mi smo dame u doba pozne jeseni, ali volimo život, volimo da se družimo, volimo igru. Junakinje mog filma nastavljaju da se druže, slave zajedno rođendane, posećuju se privatno na ručkovima, postaju dobre prijateljice. Životi ovih dama nisu jednostavni. Mnoge su razvedene, samohrane majke, sa skromnim penzijama, ali, one su pozitivne i stvarnost posmatraju sa vedrije strane, vrlo su radoznale duhom i žive život sa puno energije! Stoga je meni ova tema bila vrlo inspirativna da realizujem ovaj dokumentarni film.

ANita na premijeri

Anita Panić se na premijeri obraća prisutnima.

Da li je bilo nekakvih prepreka prilikom nastanka ovog filma? Šta je predstavljalo najveći izazov?

Najveća prepreka i izazov bio je pronaći sredstva za ovaj dokumentarac. Sve se baziralo na mom neverovatnom entuzijazmu da snimimo taj film, jer su me junakinje očarale svojom energijom i voljom za životom. Ovaj film sam snimala tri godine u sopstvenoj produkciji, što znači da  sam sama tražila sredstva za film, što je u Srbiji ravno nemogućoj misiji, ali, eto, ipak sam uspela da završim posao do kraja. Ko bi vam  od sponzora dao novac da se snimi dokumentarni film o penzionerkama? Ali, eto, bila sam uporna, a i neke junakinje filma su se aktivirale da pronađu sredstva, jer je to film o njima, njihovim životima  i eto, relativno skoro pojavila su se neka sredstva da završimo film. Htela bih da dodam da je ovo timski rad i da sam čitavo leto provela u montaži radeći sa sjajnom televizijskom montažerkom Mirjanom Mitrović, koja je imala i bogatu filmsku biografiju radeći igrane filmove sa Živkom Nikolićem, Kusturicom, Žikom Mitrovićem, Aleksandrom Petrovićem. Snimatelj je Slobodan Grče, sa kojim sam radila i prethodna dva dokumentarna filma. Nadam se da smo uspeli da napravimo uzbudljivu filmsku priču o osam dama u zrelim godinama koje su svojom energijom, vitalnošću, šarmom, pokazale da život uvek ima novi početak.

Gospođe u najboljim godinama

Kako ste pomirili neravnine izmedju dva medija – pozorišta i filma?

Nema neravnina. Ja sam 23 godine radila u nacionalnom servisu kao TV autor, urednik, dokumentarista. Dakle, čitav život pišem. Scenarija za televizijske emisije,tekstove i feljtone za novine,dramske tekstove.Na RTS-u sam realizovala preko stotinu dokumentarnih emisija i filmova, za neke od njih sam dobila i međunarodna priznanja na festivalima. Ali ja sam osoba veoma radoznala duhom, tako da su me u životu uvek zanimale različite forme umetničkog izražavanja. Kada bih se umorila od televizije, koja je ponekada veliki žrvanj i guta ljude i energiju, spas bih potražila u nečemu drugom. Tako je pre tri godine nastala i Monografija Kralj o velikom srpskom glumcu Petru Kralju. U istoj godini se dogodila i premijera mog pozorišnog komada  Poslednja pesma o pesniku Jovanu Dučiću. Taj komad sam odavno napisala, ali te, 2013. kada je bio značajan jubilej, 70 godina od smrti velikog srpskog pesnika,uspela sam da pronađem producenta i da se komad dogodi baš u toj godini jubileja. Iz feljtona Junaci tudjih sudbina koji sam pisala za jedne dnevne novine i koji je imao velikog odjeka kod čitalaca, nastala je ideja da napišem monografiju o Petru Kralju, koga sam inače poznavala i poslovno saradjivala sa njim. I tako,uvek u nekom lepom krugu, stalno izmišljam i radim nešto novo, ali je uvek u sferi umetnosti. Drugo ne bih ni umela,t o je nešto što me održava živom u ovoj našoj sumornoj srpskoj svakodnevici. Para tu nema, ali ima ličnog zadovoljstva,a meni je to dovoljno,da bi mi život imao smisla. Još ako se potom pojave neke pare, ili nagrade, neću se buniti!  Evo,već uveliko radim na novoj Monografiji, neka ime umetnika ostane tajna,za sada. Inače, koproducent je Filmski centar Srbije i veoma se radujem radu na tom projektu.

Koja bi, u vašem doživljaju i ovog filma i sveta, bila najvažnija dimenzija Gospođa u najboljim godinama?

Znate, fenomen starenja jeste vrlo inspirativna  filmska tema i to je svetska tema. U svim zemljama se stari na isti način, samo je pitanje pojedinca kako će to prihvatiti a i pitanje države kako će tu socijalnu kategoriju zbrinuti. Videli smo prethodnih godina na festivalima dokumentarnog filma u Beogradu nekoliko sjajnih, umetničkih filmova na temu starosti. Ali tada očekujete da vam se dogodi nešto tužno, depresivno, pa možda i mučno. Pogotovo za ovaj naš balkanski, tradicionalni prostor, gde većina ljudi kada ode u penziju gubi smisao života, pada u depresiju i gde se, recimo, mnogim damama kada zađu u treće doba životu glavnom svodi na čuvanje unuka, odlazak na pijacu, ili menjanje kanala na televizoru. Gospođe u ovom filmu pokazale su da se u zrelim godinama itekako može živeti dinamičnim životom, punim iznenađenja, pa čak  i da kao penzionerke stanu na pozorišnu scenu Nacionalnog teatra i dožive premijeru predstave u baletskim suknjama od tila. Jer, ove žene u itekako zrelim godinama pokazuju da same odlučuju o svojim životima i kako će ih proživeti, kada više nemaju obaveza, kada su prestale da rade i kada možda ni svojoj deci i porodici nisu neophodne kao ranije. Živahnost i neverovatna energija ovih žena ukazuje njihovim vršnjacima koliko život u tim godinama može da bude interesantan. Ako ste zašli u treće doba, ne znači da se sve završava, nego da tek počinje. One žive živote punim plućima, rade šta im se sviđa i nikoga ne pitaju da li je to pametno, ili primereno njihovim godina. One se uveliko raduju svakom danu, osmeh im je na licu, u dobroj su fizičkoj kondiciji, pozitivne su i zar to nije dovoljno za jedan život? I zato su one junakinje moga filma!

Koja je dalja sudbina filma,slede li nove projekcije,hoće li i kada u ponudu TV programa?

Kako je film nedavno završen i imao je beogradsku pa i svetsku premijeru u bioskopu dvorane Kulturnog centra, planiram da ga prevedem na engleski jezik i šaljem na festivale. Ukoliko bude interesovanja u drugim gradovima Srbije, ili regionu, svakako ćemo ga prikazati i u drugim bioskopima, gde nas pozovu. Naravno, kada prođe festivalski život, ponudiću ga za emitovanje nekoj od beogradskih televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Anita sa gospođama na snimanju.

Anita sa gospođama na snimanju.

Razgovarao: Zoran Janković