Koliko sutra kreće novo izdanje Bašta festa, internacionalnog festivala kratkog igranog filma u Bajinoj Bašti (ove godine od 30. juna do 3. jula), te smo za pomoć u snalaženju oko programa, sadržaja, specifičnosti, nagrada, članova žirija i pratećih programa potražili od Luke Bursaća, inače, filmskog reditelja i selektora takmičarskog programa Bašta festa, i Maše Seničić, scenaristkinje i dramaturškinje, a kreativne direktorke i koordinatorke edukativnog programa festivala.
Luka Bursać, selektor takmičarskog programa:
Postoji li (osim metraže, naravno) nekakav zajednički imenitelj filmova odabranih za trku za nagrade ove godine?
Izuzev dva koji su se više dopali kolegi-selektoru Ognjenu Glavoniću, moglo bi se reći da sve ostale filmove povezuje – kvalitet, neobično visok nivo kvaliteta u odnosu na neke prethodne selekcije koje sam imao prilike da vidim.
Koje su najprisutnije i/ili upadljivije tematske i stilske fascinacije autora prijavljenih i odabranih filmova?
Najprimetnija je okupiranost aktuelnom političkom situacijom, čest motiv su arapski migranti i globalno jačanje desnice, najviše u filmovima koji dolaze iz Južne Amerike i istočne Evrope. Deluje kao da većina autora diše istim plućima, što me čini veoma srećnim, zato što me podseća na činjenicu da smo svi ipak ljudi, sličnih strepnji pritisnuti novom vrstom svetskog bola. Sem Engleza – oni su u ozbiljnom problemu.
Da li si, birajući program za ovogodišnje izdanje Bašta festa, saznao nešto novo i o (srpskom) kratkom filmu?
Ako uzmete u obzir to da većina domaćih filmova dolazi sa dramskih akademija, onda je vrlo jasno da se selekcija u velikoj meri sastoji pre svega od studentskih filmova. Ove godine nije bilo nijednog domaćeg filma koji je snimljen u tzv. „nezavisnoj“ produkciji, a da je kvalitetom mogao da parira onim školskim. Iz priloženog se osete: etika, fetiši, zablude, strahovi i talenat naših mladih filmskih stvaralaca, većina filmova su zapravo intimne lične priče koje najviše govore o onima koji iza njih stoje, i to je sjajno bez obzira na manir i namere. Naši kratki filmovi su kao i naša država, neuredniji, više divlji i zanimljiviji u odnosu na filmove iz ostatka Evrope. Vrlo je interesantna razlika u odnosu na, recimo, hrvatske kratke filmove, čiji su budžeti veći, glumci ozbiljniji, a autori filmski pismeniji, ali istovremeno toliko opterećeni sopstvenom ozbiljnošću da u nekim trenucima postaju samoparodije. Mi nemamo rasvete i para, ali imamo neki šarmantni inat prema konvencijama koji je zaista osoben i trebalo bi ga negovati.
Koje su, mimo festivalskih projekcija, osnovne perspektive kratkog filma kod nas danas?
Vrlo je jasno da većina autora ovde pristupa kratkom filmu kao jednoj vrsti odskočne daske za dalje usavršavanje i koristi ga kao put ka dugom metru, što je šteta, jer kratki film predstavlja formu za sebe. Njegovo tržište i mogućnosti su manje, ali to ne umanjuje njegov šarm. Filmovi kao što su čileanski Le Diskoteque ili Svitanje Tine Ščavničar su umetnost za sebe i „rade“ na isti način kao i neka dugometražna ostvarenja – oba će biti prikazani na ovogodišnjem festivalu. Da je bilo pametnijih ljudi, danas bi možda u bioskopu Zvezda postojao poligon za kreiranje i eksploataciju upravo kratkog filma. Održano je nekoliko projekcija tog tipa i sve su bile vrlo posećene. Drugi problem je odsustvo ideja u angažmanu, upravo zato što se kratki filmovi smatraju nužnim zlom. Kao kad bi morali da birate izmedju toi-toi kabine i pravog kupatila, bez ideje da zapravo obe stvari imaju svoju funkciju. Na FDU je veliku prepreku predstavljala osoba koja se bavila upravo festivalskim angažmanom studentskih filmova. U trenutku kad sam ja studirao, ona je imala oko 96 godina i stakleno oko. Moj kolega Stefan Ivančić je sa svojim kratkim filmovima obišao pola Evrope, bez obzira na svoje aristokratsko poreklo, postigao je to isključivo ličnim zalaganjem. Još tada mi je spominjao kako u Španiji postoje sejls firme koje se bave isključivo prodajom i plasmanom kratkih filmova, što čak može biti vrlo profitabilan posao. Kratki filmovi se mogu puštati u bioskopu kao uvertire glavnog programa, tu je VOD (video on demand), festivali, televizije… Šteta je što u Srbiji ne postoji ni jedna specijalizovana firma koja se bavi isključivo kratkim filmom.
Maša Seničić, kreativni direktor i koordinator edukativnog programa:
Šta treba da znamo o ovodišnjem žiriju i nagradama koje čekaju najbolje?
Bašta žiri svake godine biramo sa željom da se u njemu nađu ljudi različitih profesija, zanimljivi pojedinci iz sveta filma. Smatramo izuzentno važnim da žiri čine ljudi čije su perspektive drugačije i koji će naposletku doneti pravedne zajedničke odluke. Ove godine u žiriju imamo jedno značajno scenarističko i rediteljsko ime srpske kinematografije, Mišu Radivojevića, i veoma sam uzbuđena što će on provesti nekoliko dana sa nama. Osim njega, u žiriju će se naći divna mlada bosanska glumica Amila Terzimehić, kao i Mina Đukić, rediteljka iz Srbije koja je publici najpoznatija po svom uspešnom debitantskom ostvarenju Neposlušni. Čini mi se da će ovogodišnji žiri formirati tim čije će odluke biti jednako uzbudljive kao i samo njihovo prisustvo na festivalu. Što se tiče nagrada koje žiri dodeljuje, to su: nagrada za najbolji film u celini (Zlatna imaginacija), za najbolju režiju (Zlatna indikacija), zatim nagrada za najbolju mušku i žensku ulogu (Zlatna interpretacija), kao i za najbolji scenario (Zlatna inspiracija). Žiri mladih sačinjen od srednjoškolaca iz Bajine Bašte takođe dodeljuje svoju nagradu za najbolji film, a njihovo učešće u samom programu podstiče kritički stav omladine koja svoju poziciju prihvata uz veliku odgovornost. Uz podršku Cineplaneta, Bašta fest ove godine uvodi još jednu, specijalnu nagradu pod imenom Zlatna vizualizacija, koja će se dodeljivati za najbolju kameru, odnosno najuspešnijem direktoru fotografije u okviru takmičarske selekcije. Ova nagrada podrazumeva uslugu iznajmljivanja opreme za snimanje sledećeg kratkog filma u iznosu od 3.000 evra, a dodeljuje je poseban žiri u kom će se svake godine naći po jedan istaknuti direktor fotografije; sa radošću objavljujemo da će se u toj ulozi na trećem Bašta festu naći Damjan Radovanović.
Poput ostatka mladih filmskih festivala, Bašta fest donosi i prateći muzički program, šta je na tom polju spremljeno za ovaj jul?
Verujem da je ključna prednost malog i, ako mogu tako da kažem, intimnog festivala, u tome što odluke donosimo u skladu sa sopstvenim željama, te nemamo odgovornost prema nekom višem entitetu, već isključivo prema učesnicima, bajinobaštanima i našoj celokupnoj publici. U ovakvim okolnostima nije teško napraviti dobar muzički, pa ni filmski program, a pri odabiru izvođača i didžejeva se oslanjamo uvek na osećanje sa kojim je počeo Bašta fest: uz mnogo igranja na otvorenom, nonšalantno, prirodno. U prilogu se nalazi plakat sa satnicom i spiskom, te ne bih sada posebno nabrajala ili izdvajala bilo šta osim možda Čola večeri, koje je počelo od interne timske ideje, a postalo je neizostavni deo noćnih dešavanja.
Za projekciju na kraju festivala odabrana je Vlažnost Nikole Ljuce, zašto je odabran baš ovaj film?
Poslednjeg dana festivala sada već tradicionalno prikazujemo debitantski film koji je, po mišljenju festivalskog tima, obeležio prethodnu godinu: na prvom Bašta festu to je bila Tmina Luke Bursaća, a na drugom Ničije dete Vuka Ršumovića. Mislim da su svi ovi filmovi odvažni na svoj način i to je bio glavni razlog da ih predstavimo festivalskoj publici. U režiji Nikole Ljuce, koji je bio član prošlogodišnjeg žirija, Vlažnost se pojavila početkom ove godine i na mene ostavila snažan utisak, a mislim da ne grešim mnogo ukoliko kažem da je tako bilo i sa ostalim članovima tima. Osetila sam neki sirovi nemir, strah i uzbuđenje kakvo dugo nisam doživela gledajući srpski film, te ne mogu da dočekam da Vlažnost pogleda i publika Bašta festa.
Predstavite nam i edukativnu radionicu Ukratko, kratki film i sta je krajnji ishod te radionice?
Ukratko, kratki film je besplatna filmska radionica namenjena polaznicima starijih razreda osnovne škole, a zamišljena kao intenzivni višednevni program tokom kojeg se odigrava proces stvaranja kratkometražnog igranog filma. Učesnici kroz neku vrstu zajedničke igre uče šta je timski rad, ali i kakva je odgovornost pojedinačnih pripadnika filmske ekipe. Ideja je da im se pruži uvid u to kako izbliza izgleda jedan kreativan proces od početka do kraja, a sve ovo iz neposrednog iskustva mladih filmskih profesionalaca. Ove godine smo proširili saradnju na Izviđački odred „Bajina Bašta“, budući da nam se činilo kako je ovo idealan način da spojimo prirodu i edukativni program namenjen deci školskog uzrasta. Radionica se održala početkom juna u Izviđačkom centru Zaovine, u okruženju koje je blisko mladim izviđačima, te je nas nekoliko predavača imalo prilike i da nešto nauči od njih. Bili smo zajedno od jutra do mraka pet dana i sve je ličilo na neku prijateljsku filmsku ekskurziju na kojoj smo uveče za decu organizovali i projekcije filmova; kada kažem mi, mislim na tim koji je vodio radionicu: Raško Miljković (reditelj), Mihajlo Radović (snimatelj i dizajner zvuka), Ana Danilović (direktor fotografije) i ja, a pridružio nam se i fotograf Nemanja Knežević. Krajnji proizvod radionice je kratki film čiji su autori učesnici, a koji se u skladu sa tim bavi upravo njima bliskim temama. Ovo ostvarenje pod imenom Izviđački izazov biće premijerno prikazano na zatvaranju trećeg Bašta festa, neposredno pre projekcije Vlažnosti i dodele nagrada.
Razgovarao: Zoran Jankov