Deveto izdanje festivala dokumentarnog filma Beldocs krenuće svečanim otvaranjem u beogradskom Sava Centru koliko već u četvrtak, 12. maja; stoga i seriju razgovora sa autorima ostvarenja iz Srpskog takmičarskog programa ovog festivala otpočinjemo upravo sa Mladenom Mitrovićem, čiji film U potrazi za snom otvara ovoprolećni Beldocs.
Imate li posebna očekivanja od prvog susreta ovog vašeg filma sa beogradskom publikom?
Jedino kada sam se rodio nisam osećao tremu. A rodio sam se na filmskom setu u Sarajevu, 1960. godine. Odrastao sam uz majku filmskog radnika, uz festivale i snimanja filmova. Filmsku režiju sam studirao u Zagrebu i već za vreme studija sam sticajem okolnosti svoje filmove predstavljao ne samo profesorima več i svetskim festivalima. I sada pamtim prvo javno prikazivanje mog studentskog filma, davne 1982. godine u Minhenu. Pobegao sam sa projekcije, ubeđen da će me publika izviždati a osvojio sam nagradu za najbolji film. Od tada se skoro ništa nije promenilo. Bilo da su u pitanju filmovi koje sam radio za televiziju ili festivalsku ili bioskopsku publiku. Od početka rata 1992. godine živim u Beogradu, u nekoj vrsti filmske samoizolacije. Bavio sam se advertajzingom i bio prilično udaljen od filma. Početak rada na projektu U potrazi za snom bio je ujedno i povratak mojoj najvećoj ljubavi, filmu a istovremeno i susret sa starim strahovima. Više od pet godina je proteklo kao u snu i kada je film završen postavilo se pitanje premijere. Za mene su postojale samo tri solucije: Sarajevo, Beograd ili Tokio. Film je tematski vezan za Sarajevo a istovremeno uz celi svet, deo filma je snimljen u Beogradu a i produkcija je beogradska dok je simbolički početak filma u Tokiju. Na kraju je premijera bila na Sarajevo Film Festivalu, opet sam pobegao očekujući zvižduke a dobio sam gromoglasan aplauz i nagradu publike. Sada je na redu Beograd, grad u kome živim i velika dvorana Sava Centra. Iako sam imao priliku da vidim na više mesta kako publika reaguje na moj film, osećam posebnu odgovornost i gotovo isti strah kao i prilikom prve javne projekcije mog studentskog filma pre trideset i četiri godine.
Ako se osvrnemo na prethodni festivalski i bioskopski život ovog vašeg filma, šta ste to saznali o svom filmu tokom tih gostovanja/prikazivanja?
Saznao sam da ga publika voli. Oduvek sam verovao da smeh i suze pokreću filmove a ovaj film kod publike upravo to izaziva. Očekivao sam da će moja generacija i nešto mlađi i stariji dobro reagovati na priču, ali moje najveće iznenađenje su reakcije dvadesetogodišnjaka koje su ponekad bile čak burnije i emotivnije nego što sam pretpostavljao. Posle projekcije u Sarajevu, mladi ljudi su mi predlagali da objavim knjigu. Ja sam ih poslušao i pre mesec dana na projekciju filma u Parizu poneo sam veliku neispisanu svesku i ponudio gledaocima da napišu nešto o svom doživljaju filma. Tako sam istovremeno dobio najlepše moguće kritike i početnu građu za svoju knjigu. Taj kontakt sa publikom koji mi je bio tako dragocen, na isti način se nastavio u Zagrebu, a posle Beograda pokušaću da ga ostvarim i u Najrobiju i ostalim gradovima u kojima će film biti prikazivan.
U kojoj meri ste uspeli da savladate tu varljivost i obilje građe, kao i zamku počesto romantizovane prošlosti?
Obilnu građu sam teško savladao, ako sam je uopšte savladao. Snimljeno je preko 150 sati materijala, u 12 država, na četiri kontinenta. U svakom slučaju, čeka me proizvodnja TV serije od pet jednosatnih epizoda. Što se tiče zamke romantizovane prošlosti, na nju se nisam obazirao. Ja sam jednostavno snimao ovaj film kao da mi je prvi i poslednji istovremeno. To je sa jedne strane vedra, a opet delom dirljiva i surova priča kakav je i sam naš život. Nije bilo potrebe za patetikom i lažnim suzama. Ovaj film istovremeno nosi oluju i sunce, a gledaocima, kako su neki prokomentarisali, donosi lek i katarzu.
Da li ste ranije pratili festival Beldocs i da li ste možda već pogledali neke od filmova sa programa ovdašnjeg izdanja festivala?
Beldocs i moj film su na neki način vršnjaci. Naime, počeci Beldocsa se poklapaju sa mojim postepenim povratkom filmu. Bio sam veran gledalac na prva tri Beldocsa, sve dok nisam uplovio u dugu reku koju sam nazvao U potrazi za snom. Ona mi je donela mnogo briga i putovanja a odnela puno vremena tako da ne mogu da se pohvalim svojim prisustvom poslednjih godina. U svakom slučaju, se divim Mladenu Vušuroviću i ekipi oko njega, koji su Beldocs pretvorili u izrazito respektabilan festival.
U Srbiji ste svojevremeno radili kao producent filma Na lepom plavom Dunavu; radite li trenutno na nekom novom producentskom čedu ovde?
Pojam produkcije mi nije bio nepoznat. Majka mi je bila direktor filmova a ja sam bio producent preko 200 reklama i naručenih filmova. Iste one godine kada je pokrenut Beldocs, došao je i poziv od Darka Bajića za saradnju na filmu Na lepom plavom Dunavu tako da je moja prekretnica sa reklama ka filmu vezana uz ova dva značajna događaja.
Šira publika Vaše ime možda ponajpre vezuje za segment filma Hamburg Altona; da li ćete se u doglednoj budućnosti vratiti i igranom filmu?
Još od Akademije, sticajem okolnosti, u mom radu su se smenjivale dokumentarne i igrane forme. I dokumentarni i igrani filmovi su za ono vreme bili prilično uspešni i doneli mi veliki broj nagrada. Ono što se nije moglo meriti nagradama već nekom vrstom dužine trajanja u vremenu, su bili TV filmovi. U Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini su moj TV film Haustorče, iz koga je zapravo nikao U potrazi za snom, nazvali kultnim dečijim filmom. Naravno da želim da se vratim igranoj formi i već radim na tome.
Šta novo spremate u ovom trenutku, šta novo filmsko planirate, šta Vam je u ovom trenutku prevashodna filmska želja?
Posle pauze od više od dvadeset godina i petogodišnjeg nastajanja filma U potrazi za snom mogu samo da vam kažem da još nisam ispunio mnoge snove. Imam tri projekta koji su u različitoj fazi pripreme i jedino što želim je da ne pravim toliko duge pauze i da brže dolazim do cilja.
Razgovarao: Zoran Janković