Upravo danas, 13. februara, pred festivalskom publikom u Berlinu premijerno će biti prikazan novi film Bojana Vuletića, Rekvijem za gospođu J., i to u okviru zvaničnog programa Panorama Special. Vuletić nam je do sada bio najpoznatiji kao scenarista Ljubavi i drugih zločina reditelja Stefana Arsenijevića i kao scenarista i reditelj filma Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem.
Kako je izgledao boj za Berlin i čemu se nadate kada je ta berlinska festivalska epizoda u pitanju?
Za svakog reditelja, velika je stvar kada dobije priliku da radi novi film i kada, uz pomoć talentovanih kolega, umetnika i prijatelja uspe da ga snimi. Snimiti film ovde je po sebi već veliki uspeh. Ako taj film, po sudu profesionalaca, bude i dovoljno dobar da bude uvršten u zvanični program jednog od tri vodeća svetska festivala – onda je to nešto što vas ispunjava posebnom vrstom zadovoljstva. To je definitivno najbolji način da jedan film započne svoj život. Srećan sam i uzbuđen i sa nestrpljenjem očekujem kako će film biti primljen.
Šta sve u činjeničnom smislu u ovom trenutku treba i možemo da znamo Rekvijemu za gospođu J.?
Film je srpsko-bugarsko-makedonsko-rusko-francuska koprodukcija. Sniman je u Srbiji, Bugarskoj i Makedoniji. Deo postpordukcije smo radili u Skoplju, Sofiji, Pragu i Parizu. Glavnu ulogu tumači Mirjana Karanović, a pored nje tu su i Danica Nedeljković, Jovana Gavrilović, Vučić Perović, Mira Banjac, Boris Isaković, Srđan Žika Todorović, Rale Milenković, Radoje Čupić, Draginja Voganjac, Aleksandar Alač i mnogi drugi. Izuzetne saradnice i umetnice radile su na vizuelnom identitetu filma: direktorka fotografije Jelena Stanković, scenografkinja Zorana Petrov kostimografkinja Lana Pavlović, šminkerka Jasmina Lilić…
Ko je gospođa J. i zašto baš ova priča i ovaj i ovakav film o njoj?
Ideja za priču Rekvijem za gospođu J. je nastala iz privatnog poznanstva žene koja, po svemu, predstavlja tipičnu žrtvu tranzicije u Srbiji. Ona je skromna, tiha žena, koja ne želi nikome da smeta. Bez posla i otpremnine, bez muža i volje da izađe iz stana, osećajući se nepotrebnom i odbačenom u porodici u kojoj komanduje onaj ko prvi „uzme pušku ujutro“, gospođa J. pronalazi stari porodični pištolj i odlučuje da ga sklopi. Film se bavi bolnom i neizbežnom temom većine zemalja u Istočnoj Evropi – socijalnom tranzicijom, što neminovno vodi, kao u ovoj priči, ukupnoj krizi identiteta i depresiji.
U čemu se krije osobenost ovog vašeg filma u odnosu na popriličan broj ovdašnjih ostvarenja o tzv. gubitnicima tranzicije?
Mislim da je to humor. Želeo sam da ispričam priču o jednoj ozbiljnoj temi, tranziciji i depresiji, na duhovit način. Želja mi je bila da ovim filmom progovorim u ime svih tih ljudi koji se ne vide, koji ne izlaze iz svojih stanova, koji ne žele nikome da smetaju i koji pate od depresije. Mislim da je to glavni zadatak umetnosti: da otkriva ono što se ne vidi. Da opominje, podseća, i ukazuje na probleme.
Da li je ova, čini se, beskrajna srpska tranzicija ipak i dalje filmičan fenomen i podatno polazište za filmsku priču?
Ja mislim da jeste. Ono što živimo uvek predstavlja materijal za neku priču i za neko umetničko delo. Rekvijem za gospođu J. je crna komedija o tranziciji koja je pojela svoju decu, o ljudima koji su oduvek radili pošteno, pa nisu uspeli da se snađu u novom vremenu tranzicije, u kojem vladaju korupcija, birokratija i dupli moralni aršini. Ti ljudi više nemaju nadu. Oni više nemaju snage da se prilagođavaju, oni su zbunjeni i umorni i jedina tranzicija koju danas vide kao spas je tranzicija na onaj svet.
Ovaj vaš film počinje život projekcijom na festivalu, a da li već razmišljate kako će bioskopska publika pojmiti i prihvatiti ovaj vaš film kad stigne i na redovan repertoar?
Uvek razmišljam o publici i reakciji publike. Na početku ta publika sam samo ja, pa ukoliko sam ja zadovoljan, onda se nadam da će bar jedan deo publike osećati to isto ili slično onome što sam želeo.
Razgovarao: Zoran Janković