Kratki igrani film Soba smrti reditelja Nemanje Ćeranića, nastao po motivima priče Stivena Kinga, ovih dana je u okviru novog izdanja festivala Grosman u Sloveniji doživeo i svoju internacionalnu premijeru. Tim povodom smo razgovarali sa Igorom Marovićem, direktorom fotografije mlađe generacije, koji je već podosta pažnje privukao svojim dosadašnjim radovima (na kratkim filmovima Stočar i Pogledi zatvorenih očiju… i celovečernjem Amanetu).
Šta se trenutno zbiva u tvom profesionalnom životu? Ima li ponuda, na čemu radiš sada i šta je ono što ti u doglednoj budućnosti sledi?
Trenutno pripremam dva kratkometražna igrana filma koja će se snimati tokom leta. Oba projekta su podržana od strane FCS-a, što smatram da je velika prednost jer ti dozvoljava da se slobodnije izraziš i bolje ispratiš rediteljevu viziju.
S tim u vezi, da li si primetio da ovde dobri rezultati ipak mogu da budu preporuka za nove filmske angažmane?
Sigurno da mogu! Uvek se isplati davati sve od sebe. Mislim da sam se vodeći tom idejom do sada nalazio u prilikama i imao sreće da radim sa veoma talentovanim ljudima.
O kojem ili kakvom filmskom angažmanu onda sanjaš, šta priželjkuješ?
Mislim da je dobar scenario okosnica svakog filma, koji je sa druge strane dosta zapostavljen u modernoj kinematografiji. Pokojni američki direktor fotografije Konrad L. Hol pričao je kako pored svojih 85 filmova, one sa odličnom pričom može da nabroji na prste jedne ruke.
Koliko si u ovom momentu daleko od vlastitog fotografskog izraza na filmu?
Osećam se da sam tek na samom početku i da zaseban fotografski izraz ili stil mora proisteći iz dosta većeg obima radova. Ali svakako da imam svoj set vrednosti u fotografiji koji se uvek trudim da ispunim. Gledam da svakom filmu pristupim na način koji je najbolji za priču, gde ideje za izgled i atmosferu u fotografiji dobijam kroz razgovor sa rediteljem, doprinoseći uvek nešto svoje. Ali rekao bih da nemam predodređen način fotografisanja na koji se oslanjam u nekoj velikoj meri, uvek zavisi šta radim.
Soba smrti je nakon primećenog Stočara tvoja nova saradnja sa Nemanjom Ćeranićem. Kako funkcioniše vaš spoj i u čemu je njegova specifičnost?
Nemanja je veliki filmski poznavalac, to sam saznao za kratko vreme koje smo imali da pripremimo njegov prvi film Stočar. Pritom je veoma vizuelan reditelj i zna šta želi pa nam je od samog početka saradnja tekla bez problema. Sada kad smo dobri prijatelji, razumemo se još bolje i imamo više poverenja jedan u drugoga, što se i vidi u Sobi smrti.
A šta ovih dana gleda i čemu se u zanatskom smislu divi jedan hvaljeni mlađi direktor fotografije u Srbiji?
Uvek su me privlačili filmovi Martina Rita, kao što su Hud i The Spy Who Came in from the Cold, ili In Cold Blood Ričarda Bruksa, pa sve do filmova poput No Country for Old Men braće Koen, There Will Be Blood Pola Tomasa Andersona ili Revolutionary Road Sema Mendesa… Gledam da se ne ograničavam, jer smatram da propuštam ako se fokusiram na jedan žanr, stil, reditelja ili direktora fotografije. Postoje, sa druge strane, direktori fotografije kojima se divim i čijim filmovima se stalno vraćam. Prvenstveno je to Rodžer Dikens, zatim Moris Osvald, Konrad Hol, Emanuel Lubecki, Dik Poup. Teško ih je sve pomenuti u jednom naletu.
Razgovarao: Zoran Janković